Predstavljamo neka od najneobičnijih natprirodnih bića iz stare srpske mitologije

Dok su kod Srba ale i aždaje zla bića koja uništavaju letinu, zmaj ima ljudske karakteristike i bori se protiv njih

Među mitološkim bićima u koja su verovali naši preci, vile i zmajevi sigurno su najznačajniji. S ljudima su neraskidivo povezani, što možda najbolje ilustruju narodni stihovi:

Štogod ima Srbina junaka,
Svakoga su odgojile vile,
Mnogoga su zmajevi rodili.
(„Miloš Obilić zmajski sin“)

Ale i aždaje

„Za alu se misli da ima od aždahe osobitu silu te leti i vodi oblake i grad navodi na ljetinu. Za zmaja se pak misli da je kao ognjevit junak, od kojeg u lećenju oganj odskače i svijetli“, piše Vuk Karadžić.

I već taj njegov kratak opis ove „stvari kojije nema“ pokazuje da zmajevi srpske mitologije nisu nalik čudovištima koja love vitezovi u zapadnoevropskim predanjima. Dok tu ulogu kod Srba preuzimaju ale i aždaje, nezasita i zla bića, zmaj je primio skoro sve ljudske karakteristike (izdvajaju ih samo obeležja poput vučje šape, orlovog krila ili zmajevog kola pod pazuhom), ali ima toliko natprirodnih moći da može da vodi borbu protiv njih.

„Zmaj, onakav kakav je u srpskim narodnim pesmama i pripovetkama, može se smatrati za srpsku specijalnost“, piše etnolog Veselin Čajkanović.

Sreten Petrović u „Srpskoj mitologiji“ navodi da je zmaj „miljenik ljudi jednog naselja i štiti useve od nepogoda“.

„Međutim, taj isti zmaj zna i da ukrade devojku, ali i da pohodi mlade i lepe žene. Oni ne mogu da žive bez ljudi. Zmajevi spavaju sa ženama, piju im krv, te su one otuda uvek blede. Takva žena ne sme da pokaže tajnu da k njoj dolazi zmaj, jer bi je inače zmaj umorio“, opisuje on.

Ženski pandan

„Vila je svaka mlada, lijepa, u bijelu tanku haljinu obučena, i dugačke, niz leđa i prsi raspuštene kose. Vile nikom neće zla učiniti dokle ih ko ne uvrijedi, a kad ih ko uvrijedi, onda ga različno nakaze: ustrijele ga u nogu ili u ruku, u obje noge ili u obje ruke, ili u srce, te odmah umre“, piše Vuk Karadžić.

Sreten Petrović navodi da, kada je reč o vilama, u teoriji danas preovladava stav da vile pripadaju demonologiji Južnih Slovena.

„Predstave o vilama ukazuju da je reč o veoma složenom obliku demona u poluljudskom obliku. Vila se često uzima kao ženski pandan zmaja. Vile se javljaju i kao božanstva braka. Veruje se da ‚svaka vila ima po jednog čoveka, koga je još pri rođenju usvojila, zadahnula svojom dušom i zadojila svojom sisom. Takvi su ljudi neobično jaki, slobodni i drski‘. Vile se, takođe, mogu udavati za zmajeve i sa njima rađati decu. Međutim, nije mali broj primera da one često zavole i smrtnog čoveka, ugrabe ga i odvedu sa sobom da bi s njim rađale decu, razume se, pre svega žensku; i u tome su slične zmajevima“, piše on.

I DANAS IMA LOVACA NA ZMAJEVE

Jelena Bujdić Krečković i Aleksandar Repedžić u knjizi „Legende, mitovi i narodni običaji Đerdapa“ navode da i danas ima ljudi koji veruju u postojanje zmajeva.

„Ako je verovati priči Petra Markovića iz Bukove glave, zaseoka skrivenog u planinama iznad Majdanpeka, zmajevi nisu samo izmišljeni likovi, s obzirom na to da ih on lovi i ubija već šest decenija. Zmaja, koji je nevidljiv, kaže, najlakše je naći u trenucima kada spopadne žrtvu, jer je tada po njenim pokretima moguće videti da je i on tu i da ‚radi radnju‘“, pišu oni.



Andrija Ivanović