Predstavljamo neke od naših župana, kneževa i kraljeva prednemanjićkog doba

Osnivač druge srpske vladarske dinastije - Vojislavljevića - u dve značajne bitke porazio je Vizantiju i izborio se za nezavisnost Zete

Smrću kneza Časlava Klonimirovića 960. prva srpska država je prestala da postoji, a romejski (vizantijski) car lako ih je vratio pod svoju kontrolu. Ipak, ubrzo širom Balkana dižu se ustanci i tada počinje uspon druge srpske vladarske dinastije - Vojislavljevića, nazvane tako po Stefanu Vojislavu, zetskom (dukljanskom) knezu.

„Od početka 11. veka počela se među srpskim oblastima isticati Zeta. Tu se sklonio veliki broj uticajnih i viđenih ljudi i tu se počelo stvarati novo središte nacionalnog i državnog srpskog života. I Zećani su upotrebili prvu priliku da se dignu na oružje za svoju slobodu (pred 1036. godinu). Na čelo ustanka stavio se zetski oblasni knez - okretni, poduzetni i lukavi Vojislav. Ali Vizantija je u taj mah bila jača no što su ustanici mislili. Savladani su i Vojislav je odveden kao talac u Carigrad“, piše Stanoje Stanojević u knjizi „Naši vladari“.

Tovar s blagom

Stefan Vojislav je posle godinu dana uspeo da pobegne i vrati se u Zetu, kao i da preuzme vlast i nad Travunijom i Zahumljem. Nakon toga mu se 1040. osmehnula sreća - o obalu se razbila vizantijska lađa sa državnim novcem (oko 320 kilograma zlata), pa je knez odlučio da je zapleni. Naravno, to je izazvalo bes u Carigradu, pa su na Zetu poslali kaznenu ekspediciju. Kako piše Jovan Skilica, „Georgije Provat, stigavši u zemlju i zapavši u gudure, jaruge i besputna mesta, izgubi celu vojsku i sam se jedva spase“.

Naravno, Vizantija nije odmah odustala, pa je 1042. poslala novu vojsku, gde se odigrala čuvena bitka kod Bara.

„Zapovednik vojske Mihailo krene na Tribale (vizantijski naziv za Srbe) i da savlada Stefana. Sa 60.000 vojnika upade u zemlju Tribala, prolazeći putevima strmim i kršnim i vrletnim i tesnim tako da uporedo nisu mogla ni dva konjanika da idu. Srbi su njima, kako se priča, namerno dozvolili i dopustili da ulaze, dok se Mihailo nije brinuo o bezbednom povratku. Na povratku, pošto su se napljačkali i nakupili mnogo plena i zarobljenika, kad putujući stigoše u tesnace, neprijatelji počeše da bacaju kamenje i gađaju strelama, dok oni oko Mihaila nisu mogli da se služe ni rukama ni oružjem.

Krvoproliće kod Bara

Neki pogođeni odmah poginuše, drugi se niz strmine strovališe i jadno završiše, tako da se okolne gudure i rečna korita napune mrtvacima. Pade ih oko 40.000, a izgine i sedam stratega. Ostali, krijući se po žbunju i šumama i brdskim gudurama, noću se spasu bosi i goli, tužan i suza dostojan prizor onima koji gledaju“, piše Jovan Skilica.

Nakon toga, Vizantija je prihvatila nezavisnost Zete, a Stefan Vojislav je vladao do 1050. godine, kada ga je nasledio sin Mihailo, prvi srpski vladar sa titulom kralja.

JOVAN VLADIMIR, PRVI SRPSKI SVETAC

Dukljanski knez Jovan Vladimir, stric Stefana Vojislava, značajan je po tome što je prvi srpski svetac. Iako je vladao od 990. do 1016. godine, o njemu ima malo istorijskih podataka. Zna se samo da je bio u vezi sa carom Samuilom, čiji je bio zet, ali da ga je carev bratanac Vladislav na prevaru uhvatio i odrubio mu glavu. Pop Dukljanin beleži da su „mnogi ljudi, mučeni raznim bolestima, ozdravili nad Vladimirovim grobom“, kao i da u čudotvorne moći njegovog tela veruju i Srbi i Albanci.


Andrija Ivanović