SRBIJO, POGLEDAJ: Heroj s Košara živi u bedi!
Miloš Jovanović (38) preživeo je pakao 1999. Danas je teško oboleo, a s majkom i sestrom živi u kućici od blata i pruća od majčinih 13.000 penzije
U straćari, u selu Troštica pod Golijom, Miloš svake noći sanja Košare i mrtve, krv i raspolovljene glave, bombe kako padaju s nebesa i vrisku ranjenih...
- Probudim se u znoju, skočim, posle po pomrčini lutam oko kuće, ne mogu da se smirim... Zaspim, pa ih ponovo sanjam - pričao mi juče Miloš u kućici od blata i pruća koja samo što nije pala.
On, majka Rosa i sestra Marina žive u jednoj prostoriji u kojoj su tri rasklimatana kauča, spavaju na daskama, a kad pada kiša, lije na sve strane. Kad ugreje, kućom gamižu zmije i pacovi. Miloš često nema novca ni za autobusku kartu da ode do Novog Pazara, a kamoli da se leči od psihičkih, hormonskih, metaboličkih poremećaja, od stresa... Hleb kupuju u seoskoj prodavnici na recku. Kad dođu da im seku struju, oni pozajme u selu i plate, pa posle nemaju odakle da vrate novac komšijama.
I na javi Milošu svakog dana dolaze mrtvi drugovi s Košara. Sad kao da gleda rovove ispod karaule kad je gorelo i nebo i zemlja, mine padale, krv liptala na sve strane, a njegovoj majci i sestri neko u selo javio da je poginuo...
- Tri meseca niti smo spavale, ni šta jele ni šta pile. Javiše, poginuo nam Miloš, posle drugi javiše - nije. Nismo verovale da je živ sve dok ga nismo videle. Došao, a mi ga nismo prepoznale, neošišan, neobrijan, kaljav, sve rane po njemu, raspala se i odeća i obuća - priseća se majka Rosa.
Jauci i dim
- Padaju bombe a nama sve škljocaju zubi od vazdušnih udara, prašina, jauci, vidim jednog, raspolućena mu glava, drugi vrišti... - počne Miloš, a onda zaćuti, počne da drhti, obore ga slike i teška sećanja.
Nije, veli, ni očekivao neku preveliku zahvalnost otadžbine, nije o tome ni razmišljao, sanjao je samo miran život, kuću, parče hleba, da uveče ne leže gladan i da se ujutru gladan ne budi... Pokušali su da sakriju preda mnom svoju sirotinju.
Nadničio dok je mogao
- Dok sam mogao da radim, nadničio sam. Sad više ne mogu, oboleo sam. Majka je odavno bolesna od karcinoma, živimo od 13.000 njene invalidske penzije. Pola novca damo za lekove. I Marina polako, ali sigurno uništava zdravlje perući veš u ledenoj vodi na koritu ispod kuće - kaže Miloš.
Tuđa i prokišnjava
NI STRAĆARA NIJE NJEGOVA
Ni straćarica koja prokišnjava, kroz koju duva promaja nije njihova, ni okućnica nije njihova, ni štala. Jovanovići, igrom sudbine, u stvari nemaju ništa svoje. Rođaci čija je opominju ih, kažu, da se isele, oni nemaju kud... Pre nekoliko dana novopazarski humanitarac Hido Muratović doterao im malo brašna i namirnica da imaju do daljeg.
U neizvesnosti, u teškom jadu, imaju samo jedan san: da negde u selu ili okolini kupe komadić zemlje i neku kuću, ili da izgrade svoju, da im ne kisne za vrat i da se ne boje zmija. A za to ne treba mnogo novca, tek malo dobre volje dobrih ljudi...
A zahvalna otadžbina?
U nju se Jovanovići, kažu, ne uzdaju mnogo. Ima ona prečih poslova.
ČINJENICE O bici na Košarama
- Bitka na Košarama, poznata i kao Pakao Košara, vodila se između Vojske Jugoslavije, s jedne, i OVK, regularne vojske Albanije i NATO sa druge strane između 9. aprila i 10. juna 1999.
- Do prvog napada je došlo na Veliki petak u tri sata ujutru, kad je sa albanske strane započeta masovna ariteljerijska vatra u pravcu karaule Košare
- 11. maja dogodio se najteži napad, u kojem je poginulo 17 pripadnika VJ, a više od 70 ranjeno
- Tokom bitke je poginulo 108 vojnika Vojske Jugoslavije, a više od 150 ranjeno
- Ubijeno je više od 200 neprijateljskih vojnika i ranjeno više od 300
- Vojska Jugoslavije imala je oko 1.200 vojnika, a protivnici šest hiljada boraca
Zoran Šaponjić
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
EVO KO SU UBIJENI SVEDOCI ZLOČINA OVK
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega