Dragan Turudić podelio je jugoslovensku javnost pucnjem u mladića koji je pokušao da mu ukrade vozilo parkirano ispod prozora

Odbrana imovine: Smrt obijača automobila

Izraz „pozajmljivač“ za osobu koja je obijala bravu na autu i odvozila se njime, da ga slupa u nekom jarku ili ostavi kad nestane goriva, uobičajio se kod nas sedamdesetih godina.

Pozajmljivači i zastavnik

Mladić Milorad Jovanović bi je ono što bi se danas reklo „odranije poznat policiji“. Oko tri ujutru 17. januara 1974. obio je „fiću“ parkiranog u Ulici Tihomira Višnjevca na beogradskoj Zvezdari. Čuvši startovanje motora, vlasnici automobila Dragica i njen suprug Dragan Turudić (47), zastavnik JNA, skočili su iz sna i pojavili se na prozoru taman na vreme da vide pogurenu priliku „pozajmljivača“ za volanom. U nastojanju da se izvuče s parkinga, branikom „fiće“ udario je u auto iza sebe. Turudići su uglas povikali na provalnika, a ovaj je, umesto da pobegne, izašao iz auta i krenuo ka njima, psujući ih. Zastavnik je tada iz ormana uzeo svoj službeni pištolj.

Marko Lopušina, čijoj knjizi „Najzagonetnije jugoslovenske ubice“ dugujemo većinu podataka, piše:
„Kako je svađa bila sve žešća što se Jovanović više približavao prozoru na prvom spratu, Dragan Turudić ga je sve češće upozoravao da se smiri, da beži, jer ima pištolj.

‚Pucaj bre, ako smeš! ‚, uzvratio mu je Milorad Jovanović. I zastavnik je opalio jedan metak u vazduh... Pozajmljivač kola se trgao, povukao se nekoliko koraka natrag, sakrio iza ćoška i zapretio: ‚A, majku ti tvoju, imam i ja pištolj, čekaj, sad ću da ti skinem glavu s prozora! ‚

Jovanović je tada načinio pokret rukom kao da vadi pištolj iz džepa. Dragica Turudić je vrisnula od straha. Njen muž je u tom momentu pokušao da se povuče s prozora u sobu, povukao je ruku s pištoljem i odjeknuo je pucanj. Zavladala je grobna tišina, a potom se začulo muklo stenjanje i psovke.“

Dragan Turudić je odmah pozvao komšije i miliciju. Predložio je milicionerima da ranjenog svojim kolima preveze u bolnicu, ali su mu ovi rekli da nema potrebe, jer je „samo pogođen u ruku“. Ali kad je Hitna pomoć stigla, ispostavilo se da je Milorad Jovanović pogođen u grudi. Nije stigao živ do VMA.

Zaštita imovine

Jugoslovenska javnost se odmah podelila na one koji su tvrdili da zastavnik nikako nije trebalo da puca zbog „gomile gvožđa“, već da je trebalo da pusti momka da mu odveze auto „kad je video da ovaj ne odustaje“, i na one koji su smatrali da je Turudić imao prvo da brani svoje vlasništvo.

Veljko Guberina, jedan od njegovih advokata, na suđenju je istupio s radikalnim zahtevom - da se Turudić oslobodi, braneći tezu da se zakonom treba zaštititi imovina kao i ljudski život, ukazujući da u brojnim zemljama takav zakon postoji.

Godine 1974. Vojni sud u Beogradu prihvatio je iskaz Dragana Turudića da je pištolj slučajno opalio, i za ubistvo iz nehata osudio ga na dve godine zatvora. Posle žalbi i tužioca i odbrane, Vojni sud je odmerio istu kaznu, ali je delo bilo prekvalifikovano kao „ubistvo na mah“.

OVACIJE ZA UBICU

Štampa je događaju dala ogroman publicitet, a građani su mahom pružali podršku Turudiću. Rekonstrukciji zločina na beogradskoj Zvezdari prisustvovalo je nekoliko stotina građana, koji su ga pozdravili usklicima i dobacivali mu: „Imao si pravo, tražimo slobodu za tebe!“