MEŠA SELIMOVIĆ O POREKLU: U ime čega zatvarati oči pred istinom? Moji su preci iz Bileće od Vujovića
„Moji bliži preci su iz Bileće. Otac se rodio u Visokom, kad se porodica iz Bileće pokrenula prema svojima posedima na severoistoku Bosne."
"Selimovići su poreklom iz Vranjske na granici Hercegovine i Crne Gore, od drobnjačkog bratstva Vujovića. Šefik Pašić, koji je ispitivao poreklo naših porodica, piše o tome, na osnovu dokumenata koje je pronašao u arhivskim i porodičnim dokumentima.
„Navodno je bilo devet braće i dvojica pređu na islam, da bi štitili jedni druge, i od njih su Selimovići i Ovčine. Selimovići se javljaju u Herceg-Novom pre 1690. godine, jer je tada njihova zemlja sa Ublina dodeljena mletačkim podanicima. Takođe u Crnoj Gori je bilo Selimovića, navodno su od Babahetovića ove porodice – Selimovići, Ćorić i Ovčine. U Jednošima jedan lokalitet naziva se Selimovina i Selimova Bistijerna, a u Plavu spominje se 1710. godine Džuba Selimović. Književnik Meša Selimović potiče iz ove porodice.“
… Eto tako (da se vratim na poreklo porodice), negde valjda početkom 17. veka moj daleki predak Vujović iz Vranjske okupio je oko sebe sinove, devet ih je bilo, pa su se dogovorili da dvojica prime neprijateljsku veru, da brane ostalu braću i rodbinu. Ko zna da li su ih žrtvovali, odlikovali ili birali odoka. Izgleda da moji časni preci nisu bili suviše kruti što se tiče religije, a ni suviše iskreni: više ih je interesovala moguća korist, ili manja šteta, nego vera. Za nas, za svoje nepoznate potomke, nisu mnogo marili. I možda su tu ravnodušnost prema svakoj veri preneli do mene u krvi moji kasniji rođaci, a možda su svoju preveru plaćali većom revnošću u novoj veri.
I desilo se ono što je predački savet zamislio, pa su dva brata, jedan Selimović, jedan Ovčina, branili braću i rođake, generacijama pamteći da su rod. Kad su rođaštvo počeli da zanemaruju, pa da zaboravljaju, pa da preziru, i kad se sasvim zatrla rodbinska veza, teško je reći: to je deo naše teške i neispitane istorije. Nekadašnja želja da se pomogne rođacima polako se pretvarala u crnu mržnju. Možda su Selimovići pobegli iz Crne Gore u Bileću da se spasu od istrage poturica, možda su se zakrvljeni rođaci tukli i zatirali što su mogli žešće, i nije prošlo ni dvesta godina, a Selimovići i Vujovići nisu više ni znali da su iste krvi, a možda su nastojali da to što pre zaborave i sakriju (…).
Moji bliži preci su se zadržali u Visokom, tu se rodio i moj otac Alija. Posedovali su ogroman kompleks šuma i imanja, od Zavidovića do blizu Tuzle, i nekoliko kuća, od koji je najlepša bila ona u Treštenici kod Tuzle, velika, na tri boja, lepo uređena, okružena voćnjacima i velikim šumama, pogodnim za lov. Znam tu kuću kad više nije bila naša: možda mi je zato izgledala lepša. Kupio ju je bogati seljak Nuhan, ime sam zapamtio, i izgled, i glas, zato što je bio potpuno drugačiji od svih ljudi koji su dolazili u našu kuću.
Kupili su veliku Dedajića kuću (koja i danas postoji) i postali Tuzlaci. Danas izgleda teško objašnjivo kako to da deda i otac nisu ništa radili: živeli su od prodaje porodičnih imanja. Bilo je to početkom vijeka. (1936. posle očeve smrti, ja sam prodao poslednje što je ostalo, konje, kola, hambare, a 1945, posle rata, i kuću s baštom.) Godine 1902. bogati mladić-pustahija zagledao se u siromašnu lepoticu Pašu Šabanović iz neposrednog komšiluka, delila ih je samo baštenska ograda. Nije pristao na prvu devojku koju su mu izabrali roditelji, na drugu koju je on izabrao sam, nisu rado pristali roditelji. Ali je on uvek odnosio pobedu. I tako je moja majka došla u kuću u kojoj je nisu želeli, mada to nisu pokazivali.… Ne znam zašto je otac prodao staru kuću, u kojoj smo se rodili moj najstariji brat Šefkija, starija sestra i ja (1910). Dugo sam žalio za njom, jer je zaista bila lepa i vedra. Izgleda da je to učinio zbog ljubomore, jer je kuća celom prednjom stranom slobodno gledala na prostranu meraju, preko koje su ljudi neprestano prolazili, a uveče sedili, pili rakiju i pevali kuzajući uz saz. Verujem da mu je to smetalo.…Prema deci otac je bio strog, ili najčešće ravnodušan. U njegovu sobu smo ulazili samo kad nas pozove, i tad smo išli kao na strašni sud. Dvaput godišnje morala su sva deca da uđu, na dva Bajrama, zbog čestitanja. Nije bio religiozan, ali smo slavili glavne verske praznike. Po nacionalnom osećanju bio je Srbin, i znao je za nerazgovetno porodično predanje o poreklu iz istočne Hercegovine ili severne Crne Gore.
(slobodnahercegovina.com)
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega