Kada je poginuo čovek koji je naoružao Gavrila Principa, austrijski vojnici su ga izvukli iz groba, a njihovi listovi objavili su slike mrtvog srpskog oficira na prvoj strani uz vest da je „demon svetskog rata mrtav“

Vojin Tankosić rođen je 1880. u selu Rukladi, između Uba i Lajkovca. U Beogradu je završio Vojnu akademiju i odmah po diplomiranju izazvao je diplomatski incident. Nezadovoljan pisanjem jednog engleskog novinara o Srbima, našao ga je u kafani „Grčka kraljica“ u Knez Mihailovoj i išamarao ga. Novinar se zvao Vinston Čerčil.

Čupao uši princu

Tankosić je imao 23 godine kad se uključio u zaveru protiv kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage 1903. U noći prevrata komandovao je vodom koji je streljao Draginu braću Nikolu i Nikodija. Nije mu smetalo što je s Nikodijem išao u isti razred Druge muške gimnazije... Slavu je stekao 1905. kao komita u Makedoniji. Tamo je „stizao da komanduje, sipa metke na Turke i Arnaute i zadržava njihov nalet, ali i da previja ranjene četnike“.

Kralj Petar Karađorđević izabrao ga je za druga i vaspitača svojim sinovima, ali se to neslavno završilo - princu Đorđu Karađorđeviću, koji je već bio momak, Tankosić je iščupao uši i tako okončao karijeru vaspitača!

U vreme nemira zbog aneksije Bosne 1908, na Terazijama je uskočio u fijaker ministra spoljnih poslova Milovana Milovanovića i izvikao se na njega zbog pomirljive spoljne politike Srbije. Čaršija je danima brujala o tome, a na zadnjem kraju ministrovog fijakera od tada je stajao pandur... Sredinom 1912. Vojin Tankosić boravio na Kosovu, gde je sa Isom Boljetincem predvodio Arnaute u sukobu sa Turcima. Drugog oktobra 1912, bez dozvole vlade, ali u dogovoru sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, koji je smatrao da Srbija treba da uđe u rat, Tankosićeva četa je je napala i zauzela tursku karaulu kod Merdara, čime je praktično počeo Prvi balkanski rat.

Vojin Tankosić dao je Gavrilu Principu, Nedeljku Čabrinoviću i Trifku Grabežu - opet u dogovoru sa Apisom - pištolje i bombe, i organizovao njihov put u Sarajevo, gde su ubili Franju Ferdinanda. Zbog ovoga su Austrijanci tražili njegovo hapšenje. U nastojanju da po svaku cenu izbegne rat, vlada u Beogradu stavila ga je u zatvor, ali je prvog dana rata pušten da bi komandovao svojom jedinicom u odbrani Beograda. Njegov Savski četnički odred tri noći i tri dana sprečavao je prelaz neprijatelju preko Save i pad srpske prestonice u austrougarske ruke.

Tri sahrane

Zatim se borio na Drini. Tankosićev odred se u oktobru 1915. povlačio kao zaštitnica pred Austrijancima i Nemcima, a on je kod Velikog Popovića, blizu Despotovca, smrtno ranjen. Živeo je još dva dana, i umro u Trsteniku 20. oktobra. Kad su Austrijanci osvojili ovaj grad, iskopali su ga iz groba da se uvere da je zaista mrtav, a hrvatski, mađarski, bugarski i austrijski listovi objavili su na prvim stranama slike mrtvog srpskog oficira izvađenog iz groba, uz vest da je „demon svetskog rata mrtav“. Ponovo je sahranjen i tamo ležao do 1923, kada su ga majka i drugovi preneli u Beograd i sa najvećim počastima sahranili na Novom groblju.

MOTKOM NA NOVINARE

Zbog pisanja protiv Apisa i Crne ruke, ugledni novinar Naum Dimitrijević je po naređenju komandanta Dunavske divizije otet iz svog automobila. Ispred zgrade divizijskog štaba, major Voja Tankosić ga je 19 puta udario po turu „motkom dužom od dva metra i debelom kao čovečija ruka“.



Momčilo Petrović