Uzimanje najviše vladarske titule opravdao je time što je u njegovoj vlasti „sve što je nekad Gospod darovao caru Konstantinu Velikom“

Dušan je rođen oko 1310. godine kao prvi sin u braku Stefana Dečanskog i bugarske princeze Teodore. Kad je 1330. Stefan za naslednika krune proglasio svog sina iz drugog braka, Dušan ga je uz pomoć vlastele vojnički porazio, zbacio s prestola i zatočio u Zvečanu. Naredne godine Stefan Dečanski je umro, ne zna se pouzdano da li od srčanog udara ili je ubijen po naređenju svog sina Dušana.

Nova titula

Iskoristivši unutrašnje nemire u Vizantiji, Dušan je znatno proširio granice srpske države prema jugu, sve do Korintskog zaliva. Na severu je granica bila na Savi, a jedno vreme je i Beograd bio u sastavu njegove države. Dušan je uzdigao srpsku crkvu sa ranga arhiepiskopije na rang patrijaršije, a 1345. proglasio se za cara Srba, Grka (tada Romeja) i Bugara. Obrazloženje za uzimanje carske krune Dušan je našao u činjenici da se „sve što je nekada Gospod darovao prvom hrišćanskom caru Konstantinu Velikom“ tada našlo u njegovoj, Dušanovoj, vlasti. Krunisanje je obavljeno u tvrđavi Kale u Skoplju.

Nastojeći da se u svemu ponaša kao pravi car, Dušan je razvio i široku zakonodavnu delatnost, a krunu ovih nastojanja predstavlja Dušanov zakonik, najznačajniji srpski srednjovekovni pravni akt.

Vladimir Ćorović u znamenitoj „Istoriji Srba“ o Dušanu piše: „Taj silni car, koji je gospodario na Balkanu, bio je neobično popustljiv prema svojoj ženi Jeleni, koja je, više nego ijedna druga vladarka pre nje, uticala na državne poslove i na cara lično...“ Jelena je bila bugarska plemkinja. Imala je 21 godinu kad se 1332. udala za dve godine starijeg Dušana, koji samo što je preuzeo očev presto. Iako je njihov brak sklopljen iz političkih razloga, ostaće zajedno naredne tri decenije, sve do Dušanove smrti.

Istoričari nemaju visoko mišljenje o Jeleninoj naravi i karakteru, ali je Dušan zbog nje je bio spreman da se suprotstavi i Crkvi. Sveštenstvo je Dušanu bilo potrebno da bi preko vere za sebe pridobio Grke, čije je zemlje osvojio. Osim toga, bila mu je važna podrška Carigradske patrijaršije. U tom pogledu naročito je polagao na uticajne svetogorske monahe, pa ih je i lično posetio 1347. godine. Ali ma koliko je bio zainteresovan da ta poseta protekne što bolje, Dušan je popustio upornoj carici Jeleni da i nju povede sa sobom i da prekrši vekovima staro pravilo da na tle Svete gore ne sme kročiti ženska noga.

Sukob s Crkvom

Da bi se objasnila ova careva popustljivost ženi, neki istoričari Dušana pravdaju željom da „ženu na Svetoj gori skloni od epidemije kuge“. Delom zbog ovog, a delom zbog toga što je jedno vreme radio na uniji s katolicima, Dušan je jedini vladar iz dinastije Nemanjića koji nije bio proglašen za sveca posle smrti. Car Stefan Dušan umro je iznenada 1355, i dalje mlad i u punoj snazi. Sahranjen je u svojoj zadužbini, manastiru Svetih arhanđela kod Prizrena, a njegovi zemni ostaci danas su u Crkvi Svetog Marka u Beogradu.

KRAJ NEMANJIĆA

Dušan je imao sina jedinca Uroša (1337-1371), koji ga je nasledio na prestolu. U istoriji poznat kao Uroš Nejaki, on je bio žrtva bahatosti vlastele koja se naglo obogatila u prethodnim ratovima i pljačkama pod Dušanom. U Uroševo vreme slabi centralna vlast i oblasni gospodari se osamostaljuju. Posle smrti cara Uroša Nejakog država Nemanjića prestaje da postoji.



Momčilo Petrović