U Vidinskoj ulici bilo je toliko javnih kuća da su Beograđani smatrali nepristojnim da je spominju, govorili su: „S oproštenjem, Vidinska ulica...“

Kao i sve druge novotarije, i javne kuće u Srbiju su došle sa Zapada: na početku 19. veka Zemun je pripadao Austriji, a zemunska Ribarska ulica bila je čuvena po bordelima, u kojima je do seksa moglo da se dođe i za manje i za veće pare, ko šta i koliko voli.

Parada prodavačica ljubavi

Tek 1820. takve su „ustanove“ otvorene i u Beogradu, naravno - ilegalno, u skladu s onim pravilom da su poroci tajni, a vrline javne. Ironija sudbine udesila je da najveća javna kuća onog vremena bude u hanu, odnosno prenoćištu u zgradi koja i danas postoji kao Manakova kuća, institucija koja služi za podizanje kulturnog nivoa stanovništva, odnosno muzej. Uz blud i bludnice, išle su i venerične bolesti, pa je vlast zaključila da je jedini način da se one suzbiju stavljanje prostitucije pod lekarsku kontrolu, odnosno da se legalizuje. Ministarstvo unutrašnjih dela 10. decembra 1871. uputilo je svim nižim organima vlasti akt pod naslovom „Javni rad bluda i bludionica“.

Novi biznis je procvetao, a u Beogradu mu je sedište bilo na Savamali - zbog lađara, i na Dorćolu - za građanstvo. Ovde su bordeli bili grupisani u Vidinskoj ulici (današnje Džordža Vašingtona i Dušanova), koja je zbog njih toliko bila na lošem glasu da su Beograđani smatrali nepristojnim i njeno pominjanje, a ako su baš morali, govorili su: „S oproštenjem, Vidinska ulica...“ Legalizacija je „prodavačice ljubavi“ obavezivala na redovne zdravstvene kontrole, pa je godinama sastavni deo beogradskog folklora predstavljala scena koja se ponavljala svakog utorka i petka: kolona upadljivo našminkanih dama u kitnjastim toaletama u pratnji žandarma odlazi na lekarski pregled, a glavu drže visoko i ne obraćaju pažnju na pogrde koje im dobacuju „ispravne građanke“.

Glavni gradski venerolog bio je dr Voja Kujundžić, živopisna ličnost raznovrsnog interesovanja. Njemu dugujemo opis „zavoda za ljubavi“, kako su Beograđani zvali bordele: „Bili su zavodi ljubavi za svačiji ukus i džep - od onih najjeftinijih u svakom pogledu pa do onih najskupljih (...) Kada su na Dorćolu Đoka Sofijanac ili Ranko otvorili svoj novi bordel, to je radoznali beogradski svet pohrlio sa svih strana kao na kakvo do tada neviđeno čudo; sve je išlo da vidi kupleraj sagrađen po jevropejskoj modi. Pričalo se da je to elegancija i lepota, noću osvetljena sa svih strana mnogim električnim žaruljama.“

Epidemija veneričnih bolesti

Kraj legalnoj prostituciji donela je Šestojanuarska diktatura Aleksandra Karađorđevića 1929, kada je ukinuta uz mnoge druge slobode i prava. Ali osveta je stigla relativno brzo: pošto je ukinut zdravstveni nadzor bordela, venerične bolesti su buknule. Od 241 prostitutke uhapšene u jednoj raciji, njih 68 imalo je sifilis, a 16 triper. U Beogradu je 1935. godine bila proglašena epidemija ovih bolesti.

NEVALJALE PODSTANARKE

Radi sprečavanja izvrdavanja zakona o prostituciji, Uprava grada Beograda aktom „Držanje ženskinja u stanu“ propisala je: „Ko hoće stalno da drži ženskinje u stanu mlađe od 30 godina, mora za to imati odobrenje Odeljenja javne bezbednosti Uprave grada. Ovo odobrenje će se izdavati samo bračnim parovima i ženskinju dobrog vladanja, nikako neženjenim ili udovicama“.