„Dragi oficiri i vojnici, ja ne plačem od straha… Plačem od tuge za mojom mamom i mojim dedom. Oni zli ljudi iz aviona su ih mrtve ubili. Sada plačem mnogo više nego kad mi je mama umrla. Sada ne znam gde su moja majka i moj deda. Na groblju ih nema. Tamo je samo ogromna rupa. Baka kaže da je moja mama na nebu. Bojim se da je tamo ne nađu oni zli ljudi u avionima i ponovo ubiju. Zato vam pišem ovo pismo. Ne dajte da mi ponovo ubiju mrtvu mamu. Oterajte ih sa mog neba iznad Prištine. Tamo je moja mama. A ja ću da odnesem cveće u onu ogromnu rupu na groblju. Ona će sa neba videti. Sve vas mnogo volim…"


Kada je spiker Nacionalnog dnevnika maja 1999. čitao ovo pismo koje je Simonida Maksimović, tada devojčica od 11 godina iz Prištine, uputila našoj vojsci na Kosmetu, plakalo je pola Srbije. Na početku vapaja male Simonide, koji je 30. aprila u 17 sati stigao u Komandu korpusa u Kišnicu, stajalo je sledeće:

„Imam 11 godina i živim u Prištini. Moja mama je umrla pre pet godina, pa me podiže moja baka. Tata i baka su me naučili da svake nedelje nosim cveće na grob moje mame i mog dede. Sada nedeljom nemam gde da odnesem cveće. Grobova moje mame i mog dede više nema. Razorili su ih oni zli ljudi što svakog dana i noći iz aviona ruše moju Prištinu. Dede se jedva sećam, a kada mi je mama umrla danima sam plakala i bila nesrećna. Baka mi je zamenila mamu. Njena ljubav mi je pomogla. Bila sam srećna sve dok zli ljudi nisu počeli da ruše moju Prištinu. Sada sam uplašena i uplakana…"

vojska.jpg
printscreen YT 

„Punoletstvo" NATO agresije na Srbiju Simonida Maksimović je dočekala u Norveškoj. Kada smo je pronašli, nenamerno smo joj ponovo „pokrenuli" suze.

„Zar je moguće da se reči devojčice od pre toliko godina pamte? I ja sam ih zaboravila, svi su zaboravili…"

Pismo vojsci Simonida je 1999. poslala pošto su NATO bombe pale na prištinsko groblje i među mnogima raznele humke i njene majke Sunčice i dede. Danas veli da je baka „nagovorila". Žena nije znala „kako drugačije da obriše dečje suze"… Seća se još da su je na početku agresije otac i baka sa bratom Milanom „spakovali" u Beograd, pa u Niš kod familije. Pošto su „kukali" da se vrate ocu, rođaci su im uslišili želju. Neki dan pre 30. aprila, u Prištini NATO se obrušio na gradsko groblje.

„Sećam se kroz maglu tih dana", iskrena je danas Simonida.
„Znam da sam čitala to pismo na mestu gde je nekada bio mamin grob i da su bili ljudi sa kamerama i sveštenici. Posle sam čula da je to bilo na TV, ali mi u Prištini tada nismo imali struje…"

Slike strašnih događaja proleća 1999. „preticale" su jedna drugu. Ljudi su brzo zaboravili potresnu sliku Simonide sa ocem u Prištini kraj zjapećih rupa od teških bombi koje su pale na mesto gde su počivali mrtvi.

A Simonida je imala sudbinu sličnu hiljadama drugih Srba sa Kosmeta.
„Da, danas u Norveškoj sanjam kosovske božure „, govori devojka.
„Živim i radim u gradiću pored Stavangera. Ne kukam, nama je sudbina ipak bila naklonjena. Otac Duško je živ, brat Milan se srećno oženio i postala sam tetka. Mi Maksimovići smo imali sreću jer imamo jaku porodicu. Svi smo bliski. Kada smo morali da idemo iz Prištine u Niš, prihvatila nas je familija i Bogu hvala…"

Simonida je završila gimnaziju, a potom Farmaciju na Medicinskom fakultetu u Nišu. Vratila se na Kosmet i u Gračanici odstažirala godinu dana u apoteci, a potom je našla i posao u Nišu. Za priliku u Norveškoj čula je tokom studija, a odlučila je da „proba" na nagovor dečka. Danas je tamo, radi u apoteci, a radila je i na farmako-istraživanjima danske vlade u vezi sa dijabetesom. Ponosna je na svoju karijeru.
„Majka i deka ostali su na tom razrušenom groblju", priča devojka.
„Kada smo „išli", nismo mogli da ih ponesemo… Bilo nam je strašno teško. Onda, napunila sam 18 i ponovo sam otišla u Prištinu gde sam odrasla. Ali to više nije bio taj grad. Moja ulica nije bila onakva kakva mi je ostala u sećanju, kuće koje sam poznavala nekako su se smanjile, dvorišta nisu bila ista."

Pre pet godina Simonida je ponovo išla sama na groblje u rodni grad. Ne može da opiše osećanja. Bilo je suza, srce je ubrzano tuklo. Devojka je pokušala da se suoči sa prošlošću…
„Mi koji smo bežali sa kućnog praga smo drugačiji", završava ona.
„Idem u crkvu, upalim sveću i tada je majka uz mene. Kada je poželim, a to je često, znam šta ću. Pričala sam sa mnogo naših, proteranih Srba, kod svih je isto…"

Devojka kojoj je NATO ubio i mrtve, danas živi u zemlji jedne od članica Alijanse. Ne „mrzi" nikoga.
„Otišla sam da nađem bolju sreću", govori.
„U Kopenhagenu su mi dali šansu i pokazali da „što više sebe njima pružaš, oni daju još više". Zadovoljna sam svim što su mi pružili, ali volim Srbiju, Niš, familiju…"