Muškarac koji želi da promeni pol u socijalističkoj Jugoslaviji, predstavljao je „strano telo“. Knjigovođa iz Vrdnika 25 godina nosio se s fizičkim bolovima i krutim birokratama, ali je zahvaljujući jednom novinaru njegova priča imala srećan kraj

Kad bi samo znali oni koji se javljaju novinama sa svojim problemima koliko je slaba moć novinara. Kad bi im neko rekao da je ozbiljan žurnalista pred penzijom, u proseku, jedva jednom ili dva puta svojim pisanjem nekoga usrećio. Kad bi se autobus pun poslenika „sedme sile“, daleko bilo, survao s puta, teško da bi neki od njih dobacio sto metara uvis, a kamoli do raja, toliko bi u njemu dobrih dela bilo. Sve je to, njihovo pisanje, pleva i prašina...


Ali nekad, jednom u milion, recimo, zadese se u isto vreme, na istom mestu nevolja, novinar i ono „nešto treće“... pa jedan novinski tekst promeni sve. Novinar, dabome, treba da bude dobar, ali mora da bude dobar i nevoljnik, jer samo tada to „treće“, što - u zavisnosti od uverenja - nazivamo sudbinom, ili Božjom voljom... samo tada to treće „radi“.


Ovo što sledi priča je o jednom takvom slučaju: velikoj nesreći, sjajnom novinaru i jednom tekstu u novinama koji je promenio, nabolje, ljudski život.

zeljko-markovic-autor-nebojsa-mandic.jpg
Foto: Nebojša Mandić

MUŠKE NOGE, NA ŠTIKLAMA


Željko Marković, novinar, rodio se 1960. u Vrdniku, mestu udaljenom nepunih pet kilometara od Jaska, rodnom selu Vase Popovića, legendarnog pisca i putopisca iz čijeg su balon-mantila izašli svi koji su na srpskom pisali reportaže. U Vrdniku je sve do 1968. postojao rudnik mrkog uglja, a u rudniku se kao knjigovođa zaposlio Marko Džepina, godište 1935.


Prvi susret ovo dvoje (ne „dvojice“, već „dvoje“!) ljudi koji će se kasnije družiti i jedan na drugog uticati svojom dobrotom zbio se na vrdničkoj železničkoj stanici. U jednoj reportaži - a bilo ih je toliko da ih je sabrao u petnaestak knjiga - Željko zapisuje svoje sećanje iz detinjstva. Ima osam godina, s majkom čeka šinobus za Rumu (zamišljam ga, sedi i klati nogama)... a na naspramnoj klupi „sedi između dve p r a v e žene visoka suva cura muškog lica zakopčana u bundi do kolena, sa šubarom na očima i sa štiklama na nogama. Muškim nogama. I puši.“


„Viđao sam je posle po Vrdniku, na biciklu. Tim mišićavim nogama, u štiklama, okreće pedale...“, priča mi Željko Marković u svom stanu u Novom Sadu dok listamo isečke iz novina.


Čitalac je već primetio da u ovoj priči do sada postoji zbrka sa „on“ i „ona“, „dvojica“ i „dvoje“. Nije do moje nepažnje, to je posledica jedne mnogo tragičnije zbrke s polom u telu Marka Džepine...CEO TEKST PROČITAJTE NA NEWSWEEK.RS