BOŠNJAKU SU U RATU POGINULI OTAC I BRAT, A PIJE SA SRBINOM! Svako s 2 grama mozga posle ove scene u Srebrenici pitaće se: ZAŠTO SMO RATOVALI?

Svi se slažu u jednom: "Nikad nam nije bilo bolje nego kad smo bili zajedno"

Veličanstvenost mira.

Veličanstvenost prijateljstva, bratske sloge.

Ovo je naša lekcija koju smo naučili na putu na koji smo sa sličnom idejom krenuli. Zaputili smo se put Srebrenice, a kasnije i sela Kravica samo da bismo pokušali da pokažemo da je ratovanje koje se tad dešavalo nema smisla. Da su dva naroda, braću, zavadili pa vladali.

Manipulisali su nama kao marionetama, okrenuli brata protiv brata, terali ih da se kolju i tuku iz samo njima znanih razloga.

KLEČALA SAM ISPRED SPOMENIKA POBIJENIM SRBIMA: U Srebrenici je bilo 30.000 ljudi, a ovde SAMO MOJ KOLEGA I JA! (FOTO)

Da se vratimo na samu poentu teksta. Kako smo kasnili zbog teške saobraćajne nesreće koja se dogodila na putu ka Zvorniku, zakasnili smo i na komemoraciju. Ipak, nismo želeli da odustanemo.

Možemo i sami, bez svih tih zvaničnika koji su došli samo na "fotosešn", da odamo počast stradalima. Tenkovi i jake policijske snage blokirale su sve pristupne puteve Srebrenici. Nije se moglo prići ni sa jedne strane. Tako smo, lutajući kroz ulice, brda, kaldrme, šljunak naišli na družinu koja nam je ovde zadala najveću lekciju.

Sasvim slučajno, u ugodnom ćaskanju s njima, dok smo se raspitivali za neki sporedni put i ulazak u Srebrenicu, ušli smo u priču s njima.

I tad su pazle počele same da se sklapaju.

Sead je Bošnjak, muslimanske veroispovesti.
Braća Šefik i Seid su Albanci.
Enver je Bosanac, koji je dugo živeo u Srbiji.
Ahmed je musliman iz Prijepolja koji živi u Srebrenici.
Ivica je Srbin.

I tako je počelo.
- Ma sjedite djeco s nama, gužva je tamo, nećete proći. Mi pijemo pivo, vi uzmite šta hoćete. Nemamo mnogo, ali s vama ćemo podeliti. Pa jel' ste gosti ili niste? - kaže jedan od njih.

Nakon upoznavanja, usledilo je logično pitanje, koje se kosi sa svim politikama, ratovanjima, tabloidiotskim naslovima u pojedinim medijima.

- Čekajte, vi se svi družite? - pitala sam, a na moju šokiranu facu dobila sam odgovor koji me je zalepio za panj na kojem sam sedela.

- Milo moje dete, sad kad bismo rasekli tvoju i moju venu potekla bi ista krv. Ono što se u Srebrenici dogodilo - to nije smelo da se desi... - govori Seid i dodaje:

- Znaš kako ja često volim da se šali - ja sam veliki miks svega. Deda mi je Albanac, rođen sam u Bosni, zovu me šiptar, a kuma mi je Srpkinja. Ma bre, internacionale! - kaže on uz osmeh.

I niko, dok ova družina neobavezno ćaska i pije pivo ispred prodavnice, ne bi rekao kako tužnu priču kriju neki od njih.

- Oca i brata sam izgubio u tom prokletom ratu. Brat, koji je bio student i kome je ostao samo diplomski na Hemijsko tehnološkom fakultetu jednog dana je samo nestao bez traga. Poslednji put je viđen te 1992. godine u nekom motelu, gde su ga odveli, i od tada ga nema. Verovatno su ga ubili, a mi evo ni 25 godina kasnije ne znamo gde je, ni grob da mu obiđemo, ako ga uopšte ima.

Sreća u nesreći je što barem znam gde je očev grob. On je stradao u ratu 1994. godine - kaže Enver.

Ovi ljudi, svi koji su bili na okupu dele sličnu sudbinu. Svi su drugačije vere i nacije, a složni su kao braća ioako su u ratu u kom smo svi zavađeni izgubili svoje najbliže.

Tu su, ti Srbi, Albanci, Bošnjaci. Uvek su tu jedni za druge. Da pomognu. Da pruže ruku. Da popiju kafu. Da se rashlade uz pivo. Da pozajme kosačicu.

Svi se slažu u jednom: "Nikad nam nije bilo bolje nego kad smo bili zajedno".

- Za sve je kriva politika. Hoće da nas zavade, a mi smo svi isti. Mi smo sami krivi za to jer smo navikli da manipulišu nama.

- Ako je Vučić nacionalista, i Dodik je nacionalista, i Izetbegović to znači da smo mi krivi što ih biramo, zar ne? Sami ovo dozvoljavamo...

Sead je, jedan od članova ove družine, rekao je da kaže ne svim bljuvotinama, zavadama, i tim rekama zle krvi koje teku među susedima.

- Ove godine sam prepešačio Marš mira. Peške sam prešao 110 kilometara kao podršku žrtvama - kaže on.

Nakon druženja, svi ovi ljudi otišli su istim putem. A mi? Pomalo u šoku nastavili smo dalje put Srebrenice i sela Kravica. Posle razgovora s ovim ljudima, koji se druže i uprkos različitostima, postavili smo jedino logično pitanje.

- Zašto smo jebote, pa ratovali?

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

KURIR VESTI UŽIVO: Strašno! Nemar države doveo do ubistva dve žene i deteta!