BRUTALNO ISKRENO! OVAKO IZGLEDA ODLAZAK IZ SRBIJE: Ćaskanje na carini, knedla u grlu i poslednje ZBOGOM!

Naizgled je bio sasvim običan,lepljivo siv jednoličan provincijski dan. A nije bio...

Drugi prema njima – nisu!

Svoje porodično vaspitanje da budu časni, pošteni i obzirni ljudi – preskupo su platili. Čaša se prepunila. Još samo pokoja kap uvreda, poniženja i bahatosti i počelo bi da kipi na sve strane. Valjalo je to izbeći po svaku cenu. Ako su tolike godine izdržali, pomozi Bože da izdrže još samo danas…

Konobari su iznosili tek skuvane jutarnje kafe u bašte kafića i nešto što se nazivalo novinama a nije bilo. Bračni par je prošao pored stola za kojim je sedeo jedan od lokalnih bogataša. Sa tamnim naočarima za sunce prelistavao je jutarnju štampu, pijuckao kafu, pušio skupe cigarete.

Poznavao je porodicu Nedeljković, ali ni na kraj pameti mu nije bilo da im se javi, da im poželi dobro jutro kao što je red. Pravio se da čita samozvane novine, ali ih je krišom posmatrao očekujući da mu se oni prvi jave jer, Bože moj, pa on je lokalna vlast. Ostao je bez pozdrava. Mirko Nedeljković je znao mnogo mračnih, prljavih tajni koje je ovaj čovek imao ali o tome nije razmišljao.

Po prvi put mu je palo na pamet da sve ove godine ni jednom ovog bogatuna nije video kako sedi sa ženom i ispija kafu. Uvek sam, uvek u društvu sličnih kao on. To više govori o njemu nego hiljade njegovih prevara, laži i lopovluka – pomisli Mirko i nastavi dalje. Mirko nije imao milione, ali imao je lepu suprugu koja ga je ponosno držala ispod ruke. Taj osećaj mu dade dodatnu snagu i vrati osmeh na lice.

Kupili su hranu i lekove i vratili se u staru porodičnu kuću koja je odavno zasluživala temeljno renoviranje. Ah, moraće da pričeka još malo… Moraće da pričeka… promene koje se upravo događaju daleko od radoznalih komšijskih očiju…Svuda po kući ležali su otvoreni koferi.

Da, Nedeljkovići su se spremli na put. Ne, nije u pitanju bio godišnji odmor, ni poseta rodbini. Ovo je bio onaj put na koji se porodica odlučivala tek nakon bezbrojnih sati i sati razgovaranja, dana i noći neprospavanih…Na kraju teška odluka je ipak donešena. Porodica Nedeljković sutra putuje u jednom pravcu. U neizvesnost! U nadu! Njihov sin jedinac je pakovao svoje stvari. Bio je ljut što ne može da ponese sve što želi, sve što je njemu važno. Otac je znao da ono što mu je “ovde” važno, tamo gde idu više mu neće biti važno ali ipak je tu istinu prećutao.

– Ma ne brini. Kada drugi put dođemo, ako budeš želeo, ponećemo i to – tešio ga je otac.

Ručali su u tišini. Misli su upravljali njihovim pogledima koji su lutale od sobe do sobe, od kuće do dvorišta. Bili su to pogledi koji su upijali ono što je snimljeno okom kamere i lagano slagali u album uspomena. Album koji će im itekako trebati tamo gde odlaze. S vremena na vreme čuo bi se poneki težak uzdisaj. Uzdisaj tuge, uzdisaj bola, uzdisaj odlaska.

Nisu pomogle ni tablete za san, niko od troje članova porodice Nedeljković te noći nije spavao. Umorna tela su želela san, ali misli im nisu dozvoljavale. Ovo je bila poslednja noć u njihovoj porodičnoj kući. Već sutra…već sutra će biti samo – gosti u sopstvenoj kući… I ne samo u njoj…

U stari automobil su popakovali sve kofere, sve kese, sve uspomene.Još jednom su proverili da su isključeni voda, struja,piin… Otvorili su kapiju i isterali auto na ulicu. Ranoraniocima je izgledalo da porodica Nedeljković ide negde na izlet…

Niko se sa njima nije pozdravio, nije ih zagrlio i poželeo im srećan put. Ne, tog jutra niko nije pustio suzu. Samo par ljudi iz varoši je znalo za njihov odlazak, ali baš da bi izbegli suze i teške reči oproštaja, Nedeljkovići su sve rastanke obavili par dana ranije. Hteli su da odu baš kao što su i došli, baš kao što su i živeli sve ove godine – u miru i tišini.

Kapija je bila zaključana. Mirko pogleda još jednom kuću. Nije je video. Pogled mu je bio zaustavljen na beloj hartiji u prozoru na kojoj je crnim slovima pisalo: KUĆA NA PRODAJU!

Uglavnom su ćutali sve do granice. Videvši gomilu kofera carinik se zadovoljno nasmeši trljajući svoje neispavane oči.

– Šta imate da prijavite? – pitao je.
– Ništa – odgovori Mirko.
– A ovi koferi? Šta je u njima?
– Naše lične stvari – odgovori mirno Mirko – Selimo se. Odlazimo zauvek. U ovih nekoliko kofera je ceo naš život. I njega nosimo sa sobom.

Carinik skide osmeh sa lica, proguta knedlu u grlu i vrati im pasoše.

– Neka vam je sa srećom!
– Hvala.

Reči, mada obične, bile su ovog puta natopljene emocijama. Jedan drugom su klimnuli glavama u znak pozdrava. Mirko se činilo kao da se ne oprašta sa carinikom već sa svojom majkom – Otadžbinom.

Otadžbina nije ni pokušala da ga zaustavi, da ga nagovori da se predomisli i vrati. Ne, Otadžbina je želela da što pre odu. Da ih ne vidi više. Da ne gleda svoj poraz, svoju sramotu i bruku. Još jednu porodicu dobrih ljudi je oterala sa vekovnog ognjišta.

Zauvek.

Čudno, ali čim su ušli u stranu zemlju raspoloženje im je počelo da se popravlja svakim novim pređenim kilometrom. Svetlost sunca bila je sve jača. Normalno, pa izašli su iz višegodišnjeg mraka.

Kada su najzad stigli na svoje odredište u svoju novu domovinu, uveliko su veselo čavrljali, smejali su se i šalili. Baš kao nekada dok je njihova otadžbina bila im majka a ne kao sada – maćeha.

Po prvi put, posle toliko godina su spavali mirno, bez trzavica, bez straha, bez crnih vesti… Ujutro, širom su otvorili prozore svog novog doma i pustili da u njega uđe njihov novi život. Novi početak. Najzad su živeli slobodno, najzad su disali punih plućima…

Znali su da će, bar u početku dok se njihova porodična kuća ne proda, dolaziti u posetu u maćehi Otadžbini, ali ne kao njena deca, već kao stranci, a to je – velika razlika.

Oduvek su ljudi odlazili trbuhom za kruhom u strane zemlje, ali uvek su se vraćali na svoja porodična ognjišta. Danas više nije tako. Oni koji odlaze, odlaze sa namerom da se nikad više ne vrate. Jedno po jedno ognjište se gasi… Nestaje…

Tog prvog jutra u novoj domovini sve troje su pomislili na njihovu malu varoš i porodičnu kuću. Ne, nisu se pokajali ni malo. Nisu su se ni zabrinuli zbog izazova novog početka. Jedina nerešena dilema koja je ostala je bilo sažeto u pitanju sina:

– A ko će sada da hrani našu malu macu? Trebali smo je povesti sa nama da ne umre od gladi.

Možda je i bio u pravu?!

(Kurir.rs/jutarnjiglasnik.info/Rajko R. Dvizac)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

SKANDAL! Ministar policije ima “opravdanje” za svoje nečinjenje!