JUGOSLAVIJA JE BILA ČLAN NATO PAKTA: Evo kako je Tito uveo FNRJ u zapadnu alijansu i dokle je to trajalo

Novi prilozi o približavanju Jugoslavije Severnoatlantskom vojnom savezu, u vreme sukoba sa Staljinom i Sovjetskim Savezom. Odbrambeni savez SFRJ, Grčke i Turske smatran dodatkom NATO, kao jugoistočno krilo Evrope

Velika Plana, 10. oktobar 1944. godine, jedinice Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije, na čijem je čelu maršal Fjodor Ivanovič Tolbuhin, prelaze na levu obalu Velike Morave. U susret im dolazi Prva armijska grupacija NOV Jugoslavije, kojom komanduje general Peko Dapčević. Dva dana kasnije dve vojske kreću na Beograd. Noć pred naredbu za napad, na moskovski aerodrom sleće britanski premijer Vinston Čerčil. Poseta je iznenadna i obavijena velom tajnosti. Stari lisac je shvatio da razvoj ratne situacije na Balkanu izbacuju iz igre „Veliku koaliciju“ – Sjedinjene Države i Veliku Britaniju. U Staljinovom kabinetu u Kremlju odlučivalo se o budućnosti država na ovom poluostrvu. Dogovor koji je pao u mnogo čemu će odlučivati i o sudbini nove, Titove Jugoslavije neposredno posle rata ali i narednih godina kada bude došlo do prekida svih odnosa na relaciji Moskva – Beograd.

Sukob Staljina i Tita 1948. godine, i pogoršanje sovjetsko-jugoslovenskih odnosa, Vašington nije dočekao spreman i ostaje po strani, zaokupljen, tada, mnogo važnijim strateškim pitanjima vezanim za SSSR i komunističkim pokretima u Evropi i na Dalekom istoku koji su u punom zamahu. Depeše koje stižu iz Beograda govore im da je Jugoslavija „pod gotovo potpunom sovjetskom kontrolom“, a da je Tito „agent Moskve“.

Pokušaji jugoslovenskog rukovodstva da pred Staljinom dokažu svoju pravovernost komunističkoj ideji, osnivanjem zemljoradničkih zadruga, poput sovjetske kolektivizacije i potpunom nacionalizacijom, što će ostati zabeleženo kao jedno od većih naših „levih skretanja“, samo je potvrđivalo prvobitne američke procene da je svađa privremena i da je na pomolu pomirenje.

Na sreću jugoslovenskih „radnika i seljaka“ geopolitika će ovog puta biti na njihovoj strani Jugoslavije i ova epizoda će biti završena za nekoliko godina.

Kada je Tito i njegovo rukovodstvo shvatilo da je „đavo odneo šalu“ i da se Staljin ne odriče svoga „NE“, strah od eventualnog napada SSSR-a i njegovih satelita postajao je sve veći. Rešenje su videli u – približavanju Zapadu. Počela je intenzivna „podzemna“ diplomatija i dogovori iza zatvorenih vrata. Istovremeno i u Americi preovladavaju nove procene o onom šta se zbiva sa Jugoslavijom. Negde u junu 1949. sazreva ideja da bi ključna država na Balkanu, u hipotetičkom ratu sa SSSR-om, mogla da bude njihov saveznik. Truman i njegovi saradnici zaključuju da je potrebno „Tita održati na površini“ ne insistirajući na promeni političkog uređenja.

Koliki je bio značaj za Trumanovu administraciju izlazak Jugoslavije iz sovjetske orbite, najbolje govori procena CIA iz te godine: „…Titovo otpadništvo je lišilo Sovjetski Savez njegovog najjačeg bastiona u jugoistočnoj Evropi, uporišta koje je SSSR-u ranije omogućavalo direktan pristup Sredozemlju i služilo kao moćna baza za vršenje pritiska na Grčku, Italiju i Austriju. Gubitak Jugoslavije je stoga smanjio sovjetske potencijale i oslabio strateški položaj SSSR na Balkanu i u istočnom Sredozemlju.“

Spomenuto zapažanje CIA, zapravo je jedan od dokumenata iz zbirke sistematizovanih američkih obaveštajnih izveštaja o Jugoslaviji, od Titovog raskida sa Staljinom 1948. do 1990. i raspada Jugoslavije, koje je Nacionalni obaveštajni savet SAD objavio početkom ovog veka.

Posle prvobitnog opipavanja pulsa, dolazi i do sve intenzivnijih kontakata i konkretnijih dogovora. Uvertira za ozbiljan pristup usmeravanja Tita ka Vašingtonu zapravo počinje predlogom Džordža Kenana, ambasadora u Beogradu, koji je predložio vašingtonskoj administraciji da liberalizuje američku izvoznu politiku prema Jugoslaviji čak i ako politički ustupci beogradskih vlasti budu mali.

Zapravo, sve je počelo u jesen 1950. kada je Titov obaveštajac Vladimir Velebit u Vašingtonu dobio pozitivan odgovor na pitanje da li bi američka vlada isporučila oružje jugoslovenskoj vojsci. Velebit istog časa depešom obaveštava najviše državno rukovodstvo i odmah biva pozvan u Beograd, na konsultacije. Koča Popović i Ivan Gošnjak dobili su zadatak da sastave listu oružja.

Posle Velebitove posete i Kenanovih preporuka, američki Kongres je decembra 1950. godine usvojio Zakon o hitnoj pomoći Jugoslaviji. Tito, odnosno jugoslovenska Vlada je, mesec dana kasnije, i zvanično zatražila vojnu pomoć Zapada.

Već naredne godine u Beograd stiže senator Džon Kenedi, a načelnik Generalštaba JNA, Koča Popović, odlazi u tajnu posetu Pentagonu. Na rezultat ovih poseta nije se dugo čekalo. Oktobra 1951. u Beogradu se potpisuje Pakt o vojnoj pomoći (MAP). Jugoslavija je uključena u američki Zakon o uzajamnoj pomoći (MDAP). SAD, Britanija i Francuska počele su da šalju oružje Jugoslaviji i do 1957. godine, kada je odlukom u Beogradu, raskinut ovaj sporazum, isporučena je pomoć u ukupnoj vrednosti od oko 15 milijardi dolara.

Prema paritetu vrednosti američkog dolara iz 1988. godine, devedesetih godina prošlog veka objavljeno je nekoliko različitih podataka o tome koliko su SAD i druge vodeće zapadne zemlje uložile u održavanje Titove Jugoslavije. Prema jednom izvoru, bilo je reči o osamdesetak, a prema drugom o 102 milijarde dolara.

U naredne tri godine, od dana potpisivanja Pakta (1951), Jugoslavija je dobila sve što su Amerikanci tada proizvodili osim atomske bombe. Stiglo je 292 klipna, 192 mlazna, 20 transportnih, 22 mlazna izviđačka i 43 nadzvučna aviona. Nadzvučne avione u tom trenutku, pored SSSR-a i SAD, posedovale su samo Britanija i Francuska.

Dobijeno je i 1.120 bestrzajnih i 715 samohodnih topova, oko hiljadu protivavionskih topova, pet hiljada bazuka, 918 tenkova, 565 oklopnih automobila, 2.500 protivavionskih mitraljeza, 34.000 automata, 4.387 radio-uređaja, 545 agregata, 24 pokretne radionice veze, hiljade brodskih topova i mitraljeza, bacača raketa, protivpodmorničkih dubinskih mina, radara, bombi, stotine hiljada najrazličitijih granata. U Postojnoj je bilo raspoređeno 200 tenkova zbog straha Amerikanaca da bi sovjetska armija mogla kroz tzv. „ljubljanska vrata“ prodreti u severnu Italiju.

Američka vojna misija u Beogradu, koja je zvanično brojala 124 predstavnika, usred Beograda vodila je kartoteku za oko 6.500 jugoslovenskih vojnih starešina.

Vašington je najpre slao hranu, potom oružje, zatim industrijsku opremu, a onda i tehnologiju koja se nije smela izvoziti drugim komunističkim zemljama. Tako će JNA postati četvrta armija na kontinentu, a jugoslovenska vojna industrija je postala najprofitabilnija izvozna grana.

Akademik Milorad Ekmedžić, u intervju listu „Pečat“, januara 2011. je rekao: „Vlada SAD, u vreme predsednika Regana, smatrala je da je komunistička Jugoslavija američki saveznik, kao Austrija i Švedska, iako su formalno smatrane neutralnim, a bili ljuti saveznici Amerike. Često sam citirao dokumenat, u kojem je Savet za nacionalnu bezbednost 1982. i 1984. godine jasno formulisao da je Jugoslavija američki saveznik. Tražili su jedino da u Pokretu nesvrstanih Tito goni Kastra“.

Te godine, kada su počeli pregovori o pristupanju Jugoslavije američkom Programu pomoći za zajedničku odbranu, u Parizu su se sreli Koča Popović, načelnik Generalštaba JNA, i general Dvajt Ajzenhauer. Amerikanac je bio direktan:

– Da li bi se Jugoslovenska armija, zasnovana na komunističkom sistemu, borila protiv Sovjetskog Saveza na strani zapadne alijanse?

– Mi smo prekinuli prijateljske odnose sa Sovjetima zbog imperijalističke prirode SSSR-a i nikako ne bi bila prepreka da se Jugoslovenska armija odupre agresiji zajedno sa zapadnoevropskim vojnicima – odgovorio je Koča Popović.

Amerikanci su 4. aprila 1949. godine osnovali NATO, a senator Dvajt Ajzenhauer (zapovednik američkih trupa u Evropi tokom rata i kasnije, od 1953. do 1961, američki predsednik), od decembra 1950. komandant NATO snaga, 1952. je predložio da Jugoslavija, zajedno sa Grčkom, Turskom, Španijom i Portugalijom, bude primljena u Severnoatlantski pakt. To je bilo logično: NATO je počeo da stvara južno krilo, a ove četiri zemlje bi trajno zatvorile pristup Sovjetima u Sredozemlje.

Ovaj predlog jugoslovenskoj strani je prvi izneo Ejverel Hariman, posebni pomoćnik predsednika Trumana za međunarodna pitanja, u susretu sa ambasadorom SFRJ u SAD, Vladimirom Popovićem.

Akademik Milorad Ekmedžić u svom epohalnom delu „Dugo kretanje između klanja i oranja – istorija Srba u novom veku 1492-1992“ otkriva da je bilo mnogo više susreta na najvišem vojnom nivou i da je tema bila savezništvo Jugoslavije i NATO:

„Francuski istoričar Žil Trud u neobjavljenom istraživačkom delu o maršalu Titu, otkrio je rezime izveštaja koji je američki general Tomas Hendi sačinio ‘u decembru 1952’. Tom sastanku su prethodile tajna poseta generala Vilsona Beogradu, januara 1951, Milovana Đilasa Londonu, februara 1951, generala Koče Popovića Parizu, maja 1951, kao i ‘tajna vojna konferencija’ američkih i britanskih vojnih izaslanika sa jugoslovenskim, ‘u Sloveniji jula 1951’. Jedan ‘tripartitni komitet’ sastao se u Pentagonu s jugoslovenskom delegacijom od 16 oficira (dva generala i ministrom Velebitom) 6. avgusta 1951. Predsedavao je general Holmsted. Nakon prethodnih priprema, Tito je primio tripartitnu delegaciju 15. novembra 1952, i s njom u razgovoru proveo jedan i po sat. Zatim je počela šestodnevna konferencija dve strane.

Jugoslovensku je vodio general Dapčević s pet oficira. Konferencija je pokazala bitno neslaganje u pitanjima odbrane od mogućeg sovjetskog napada. Dapčević je ‘izrazio svoje strahove’ da bi tri četvrtine jugoslovenske teritorije i stanovništva bilo okupirano za 15-30 dana, a Beograd bi bio osvojen za šest dana. U tom slučaju bi se jugoslovenska vojska povukla u ‘bosansko sklonište’. Zapadni predstavnici su ovu procenu proglasili defetističkom, i zahtevali jugoslovensku ‘strategiju napredovanja’. General Hendi je ‘odgovorio da severoistok Italije, Jugoslavija i Grčka predstavljaju istu odbrambenu zonu, to jest jugoistočno krilo NATO’. Jugoslovenski zadatak bio bi da brani ‘centralni planinski masiv’ prema jadranskoj obali, s opravkom i izgradnjom transportnih linija, zatim ‘ljubljanski’ i ‘vardarski prolaz’, prvi prema dolini Po, a drugi ka Solunu.“

Prijemom Grčke i Turske u NATO 1952. godine otvorila se nova diskretnija mogućnost povezivanja Jugoslavije sa ovom Alijansom. Iz Atine je stigao predlog o tripartitnom odbrambenom savezu Jugoslavije, Grčke i Turske. Josip Broz je odmah reagovao i pokazao interes za ovu stratešku kombinaciju. U februara 1953. ove tri zemlje sklopile su ugovor o prijateljstvu koji je predviđao koordinaciju vojnih komandi. Na Bledu je potpisan papir „Ugovor o savezu, političkoj saradnji i uzajamnoj pomoći“ s važenjem na 20 godina. Posredstvom Grčke i Turske, Jugoslavija je uključena u američke odbrambene planove i ovaj savez je smatran „dodatkom NATO, kao jugoistočno krilo Evrope“.

Tako će Titova Jugoslavija biti prva komunistička zemlja na svetu koja je izgrađena kapitalističkim novcem.

Savez je kratko trajao

Ivan Vujačić, bivši ambasador SRJ u Vašingtonu je u svom tekstu o Baklanskom paktu u listu Vreme iz jula 2010 godine naveo da je ovaj sporazum potpisan u avgustu 1954. godine, da bi konačno bio ratifikovan 1955.ali da je realno bio mrtav čim je napravljen. Naime, ne samo da je dolazilo do nagoveštaja normalizacije odnosa sa SSSR, na inicijativu sovjetske strane, već je počela i da se javlja ideja o nesvrstavanju.

No, nije samo postepen zaokret u Titovoj politici doveo do gubljenja značaja Balkanskog pakta. Grčka i Turska su 1955. godine već bile ušle u spor oko budućnosti Kipra. Ovaj spor je dobio dramatične razmere posle bačene bombe na turski konzulat u Solunu. Tome je prethodilo nasilje nad grčkom manjinom u Istanbulu i Izmiru, što je dovelo i do njenog egzodusa. Ovaj sukob ne samo da je okončao saradnju u okviru Balkanskog pakta, već je ugrozio i jedinstvo južnog krila NATO-a. Izuzetno zaoštreni odnosi između Grčke i Turske su s vremena na vreme dovodili ove zemlje na ivicu rata (na primer, 1967. i 1974), naveo je Vujačić.

(Kurir.rs/Vidovdan, I.MIladinović)