ŠTA JE INSPEKTOR TANE OTKRIO U KUTIJI! Otkrivamo sve o Longinovom koplju koje je određivalo sudbinu čovečanstva! PREMA LEGENDI NJIME JE PROBODEN HRIST NA KRSTU

Na samom početku druge epizode serije "Senke nad Balkanom" u razgovoru između grofa Flajšera i Gabriela Mahta saznajemo da Flajšer šalje Mahta u prestonicu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca da se sretne sa grofom Rajačkim u vezi nekog predmeta koji se, izgleda, pojavio u našoj zemlji.

U pitanju je kandidat za koplje sudbine kojim je navodno rimski legionar Longin probo Isusa Hrista dok je bio razapet na krstu, kako bi ubrzao proces njegovog umiranja.

Mi vam donosimo priču o Longinovom koplju za koje se kaže da je određivalo sudbinu čovečanstva.

Dobri poznavaoci stoje pred ovim kompljem puni strahopoštovanja. Sveto
Koplje ili Koplje Longina, ključ je za razumevanje sudbine čovečanstva, jer
je oglašeno da sečivo predstavlja sudbinu, a da je klin koji je dodat Koplju
simbol sudbine svakog pojedinca nerazmrsivo upletenog u tkivo istorijskog
procesa.

Odakle ovakva opčinjenost Kopljem? Po legendi, ovim Kopljem je rimski
kapetan Longin probo Isusa Hrista na krstu i o ovome postoji zapis u
Svetom Pismu (Jovan 19:33-37). Ovo Koplje, umočeno u Hristovu krv
postaje uz Sveti Gral objekt legendi, narodnog predanja, sve do današnjeg
dana, vezujući se za mnoge istorijske ličnosti od doba Josifa preko
Justinijana, kralja Artura i vitezova okruglog stola, Karla Velikog, Hajnriha
Ptičara, Barbarose, do vladara iz Habzburške dinastije, zaključno sa drugim
svetskim ratom. Evidentno je da su ovi vladari u čijem posedu je bilo Koplje u jednom trenutku svog života vladali svetom i crpli svoju snagu iz Koplja.

Longina koji je po nalogu prokonzula Poncija Pilata već dve godine pratio
aktivnosti dotičnog Isusa koji je za sebe tvrdio da je Mesija i koji je pretio
da će potkopati autoritet Rimljana.

Nije mogao a da se ne divi hrabrosti, ponosu i ponašanju Nazarećanina
kada su ga legionari razapeli na krst. Isaija je prorekao o Mesiji: Nijedna
kost mu se neće prelomiti.

Ana, stari savetnik Sinedriona, i Kajafa, Prvosveštenik, nameravali su da
iskasape telo Hrista i pokažu masama da Isus nije Mesija, već jedan jeretik i
potencijalni uzurpator njihove vlasti.

Sati su brzo prolazili a Zakon određuje da niko ne može biti pogubljen na
Sabat. Zbog toga su Prvosveštenici uputili peticiju Pontiju Pilatu da dozvoli
da se polome kosti razapetog čoveka kako bi umro pre zalaska sunca, u
petak popodne (5.april 33. godine naše ere).

Vod garde Hrama je poslat sa ovim ciljem na Golgotu. Na čelu voda jedan kapetan nosio je Koplje Heroda Antipasa, kralja Jevreja koje je bilo simbol vlasti, koje je još pd Fineasa, drevnog Proroka, simbolizovalo magične moći sadržane u krvi od Boga izabranog Naroda. Koplje je bilo stari talisman moći. Još je Džošua njime dao znak svojim vojnicima da velikom vikom sruše zidove Jerihona.

To isto koplje je kralj Saul u trenutku ljubomore bacio na mladog Davida.
Herod Veliki je držao ovo koplje kao simbol moći nad životom i smrću ljudi,
kada je naredio pokolj nevine dece u Judeji kako bi ubio dete po imenu Hrist
koje će porasti i postati Kralj Jevreja.

Sada su koplje nosili u ime njegovog sina kao simbol izvršne vlasti spremni
da polome kosti Isusu Hristu. Kada je vod garde Hrama stigao na mesto raspeća, rimski vojnici su okrenuli leđa sa gađenjem. Jedino je Gaj Kasije
ostao kao svedok masakru Gestasa i Dismasa, lopova razapetih sa obe
strane Isusa.

Bio je toliko zgrožen prizorom strašnog kasapljenja tela dvojice lopova i toliko dirnut Hristovim poniznim i neustrašivim prihvatanjem surovog raspeća da je odlučio da zaštiti telo Nazarećanina.

Mamuznuo je konja prema visokom centralnom krstu i zabio koplje u desni
bok Isusa Hrista‚, probivši mu grudi između četvrtog i petog rebra.

Ovaj način probadanja je bio običaj među rimskim vojnicima na bojnom polju
kada bi želeli da provere da li je ranjeni neprijateljski vojnik još živ; jer krv
ne ističe iz beživotnog tela. Ipak, 'odmah poteče krv i voda', i u trenutku
čudesnog isticanja krvi Spasitelja, Gaj Kasije potpuno povrati vid koji mu je
bio oslabio zbog katarakte.

Nije ostalo zapamćeno da li je Gaj Kasije zgrabio talisman moći iz ruku jevrejskog kapetana, ili je ovaj spontani čin izveo svojim kopljem. Nama istorijskih dokaza koje od ovih oružja je ispunilo proroštvo Jezekilja: Gledaće na onog koga su proboli.

Gaj Kasije, koji je izvršio ovo delo iz saosećanja da bi zaštitio telo Isusa
Hrista, postao je poznat kao Longin Kopljaš, preobratio se u hrišćanstvo i smatran je velikim herojem i svecem prve hrišćanske komune u Jerusalimu,
i kao glavni svedok prolivanja Krvi Novog Zaveta za koje je Koplje postalo simbol.

Otkrivanje legende

Za trenutak, Longin je držao sudbinu celog čovečanstva u svojim rukama.
Koplje kojim je probo Hrista ostalo je jedno od velikih blaga hrišćanstva, a
legenda koja je oko njega narasla dobijala je na snazi kroz vekove. Ko god
da ga poseduje i shvata snage kojima ono služi, drži sudbinu čovečanstva u
svojim rukama, bilo u dobru bilo u zlu.

Ova legenda koja se održavala kroz dva milenijuma hrišćanstva, svoje
najstrašnije ispunjenje je doživela u XX veku. Čovek koji će odigrati ključnu
ulogu u otkrivanju legende o Svetom Koplju se zvao Valter Johan Štajn,
doktor filozofije rođen u Beču, koji je za vreme II svetskog rata bio poverljiv
savetnik Vinstona Čerčila po pitanjima načina razmišljanja i motivacija
Adolfa Hitlera i ostalih vodećih članova Nacističke partije.

Propust Nirnberškog procesa da identifikuje okultizam Nacističke partije i zlo
na delu iza spoljne fasade nacionalsocijalizma naveli su Štajna i engloskog
okultistu Ravenskrofta da napišu knjigu u kojoj razotkrivaju apokaliptičko
shvatanje civilizacije koja se digla u Nemačkoj između dva svetska rata -
civilizacije bazirane na magičnom Weltanschaungu koji se nalazio u
direktnoj suprotnosti sa humanizmom i karteuijanskim sistemom zapadnog
sveta.

Još kao student na univerzitetu u Beču, Štajn se zainteresovao za
misteriju Svetog Grala i Koplja Longinusa, a istraživanja ovih legendi će ga
odvesti do poznanstva sa Adolfom Hitlerom, u to vreme beskućnikom koji se
u Beču izdržavao slikanjem akvarela.

Svi Hitlerovi biografi se slažu da je period od 1909. i 1913. godine bio
najnegativniji period njegovog života u kome se on jedino brinuo kako da
obezbedi egzistenciju, živeći u jeftinim pansionima i prodajući razglednice
na ulicama. Sa druge strane, Adolf Hitler je kasnije u svojoj autobiografiji
Majn Kampf, napisao da su ovo bile njegove vitalne godine u kojima se formirao i u kojima je naučio sve što je trebala da zna, i da mu je to pomoglo da preuzme vođstvo u Nacističkoj partiji.

Ovo je potvrdio i doktor Štajn, jer je bio prisutan u vreme kada je Hitler dostigao viša stanja svesti upotrebom droga i napisao izvanrednu studiju o srednjevekovnom okultizmu i ritualnoj magiji. Hitler i Štajn raspravljali su čitav niz tema iz oblasti politike, istorije i filozofije, kroz koje je Hitler kasnije formulisao nacistički pogled na svet.

Tragajući za Kopljem vekovima unazad, procenjujući slavne ličnosti i moćne
dinastije iz niza ljudi koji su fa posedovali i tvrdili da su upravljali njegovim
moćima, Hitler je sa uzbuđenjem otkrio da se u svakom veku zapanjujuća
legenda o Koplju ispunjavala u dobru i u zlu.

Mauricijus, komandant Tebanske legije, do svog zadnjeg daha čvrsto je
držao Koplje u rukama, kada ga je rimski tiranin Maksimilijan umorio
mučeničkom smrću zbog odbijanja da se moli paganskim bogovima Rima.

Tebanska legija je bila uhvaćena u klopku kada se iz Egipta po naredbi Dioklecijana vratila da prisustvuje masovnom skupu rimske vojske kod Le Valea, 285. godine naše ere, gde se održavala paganska svetkovina žrtvovanja da bi se povratio oslabljeni žar legije prema Panteonu rimskih
bogova.

Mauricijus, manihejski hrišćanin, ustao je protiv Maksimilijanove pretnje da
će desetkovati njegovu legiju zbog hrišćanske vere i kao krajnji gest pasivnog otpora, sam je kleknuo pred strojem svojih vojnika i ponudio svoju
glavu umesto njihovih. Poslednje zabeležene reči su mu bile: 'Za Hrista
umirem'.

Veterani Tebanske legije, podstaknuti ovim primerom, izabrali su da umru
sa svojim vođom umesto da se vrate obožavanju rimskih bogova u koje više
nisu verovali. Maksimilijan je doneo užasnu odluku da masakrira čitavu
legiju i ponudi je kao žrtvu svome bogu, što predstavlja najstravičniji primer
žrtvovanja ljudi u istoriji starog sveta.

Mučenička smrt Tebanske legije omekšala je dušu paganskog sveta i
prokrčila put meteorskom usponu Konstantina velikog i preobraćanju
Rimskog carstva u hrišćansko.

Konstantin Veliki, jedna od najzagonetnijih ličnosti sveta, tvrdi da je držeći
Koplje Longina bio vođen kroz 'Proviđenje' u bici kod Milvijanskog mosta u
predgrađu Rima. Ova bitka rešila je pitanje vlasti Rimskog carstva i direktno
dovela do proglašenja hrišćanstva kao zvanične religije Rima.

Prva zloupotreba koplja sudbine

Lukavi Konstantin raspolažući 'zmijskim' moćima Koplja, držao je sveti
talisman moći i otkrovenja na grudima pred okupljenim crkvenim ocima na
Prvom ekumenskom koncilu kada je , kao 'Trinaesti Apostol' obučen u
carsku crvenu boju, imao smelosti da obznani Dogmu Svetog Trojstva i
nametne je crkvi. U starosti, gradeći novi Rim u Konstantinopolju - tvrđavu
koja će izdržati sve napade u toku od više od hiljadu godina - Konstantin je
sa Kopljem ispred sebe izašao izvan granica novog grada govoreći: 'Idem
Njegovim stopama, onoga koji ide ispred mene'.

U postepenom opadanju Rimskog carstva tokom narednih vekova Koplje je
odigralo značajnu ulogu, kako u odolevanju najezdi sa severa i istoka, tako i
u preobraćanju varvara na novu veru. Nizali su se ljudi kao Teodosije koji je
porazio, zahvaljujući Koplju, Gote 385. godine naše ere, pa zatim Alarik
Smeli, divlji preobraćenik u hrišćanstvo koji je preuzeo Koplje pošto je
opustošio Rim 410. godine naše ere, zatim Ecijus, 'poslednji Rimljanin',
zatim moćni Vizigot Teodorik, koji je uz pomoć koplja ujedino Gale da bi
suzbio varvarske horde kod Troja i suzbio napade svirepog Hunskog vođe
Atile 452. godine.

Justinijan, apsolutista i verski fanatik, koji je ponovo osvojio teritoriju
starog Rimsog carstva i svom narodu dao čuveni 'Codex Juris' prepustio je s
poverenjem svoju sjajnu sudbinu Koplju. Visoko je podigao Koplje kad je
naredio zatvaranje 'Atinske škole', proterujući slavne Grčke naučnike iz svog
carstva.

Bila je to fatalna odluka koja je lišila srednjevekovnu Evropu grčke
misli, mitologije i umetnosti, dajući joj posebnu odliku mračnjaštva i
predrasuda, koja se hiljadu godina kasnije raspršila u briljantnom svetlu
italijanske renesanse.

Vek vidovitih

U osmom i devetom veku oko Koplja se i dalje obrću istorijski procesi.
Mistični talisman postao je stvarno oružje u rukama franačkog generala
Karla Martela kada je poveo svoju vojsku u čudesnu pobedu nad ogromnom
arapskom vojskom kod Poatijea 732. godine. Poraz u ovoj bici bi značio pad
celokupne zapadne Evrope pod vlast Islama.

Karlo Veliki (800.godina) prvi Sveti Rimski car, zasnovao je svoju dinastiju
zahvaljujući posedovanju Koplja i njegovoj legendi o istorijskoj sudbini sveta
- legendi koja je privukla najveće učenjake iz cele Evrope da služe civilizaciji
kaja je vodila ostvarenju franačkog cilja. Karlo Veliki je bio u 47 pohoda
vođen uverenošću u pobedničke moći Koplja. I više od toga, Koplje je
dovođeno u vezu sa njegovim neverovatnim vidovitim sposobnostima
pomoću kojih je otkrio grob Svetog Jakova u Šopaniji, i njegovom
tajanstvenom moći predviđanja budućih događaja., što mu je dalo oreol
svetosti i mudrosti.

Kroz čitav život ovaj legendarni car živeo je i spavao u neposrednoj blizini svog voljenog Talismana, i kada ga je slučajno ispustio iz ruku, vraćajući se iz svog pobedonosnog pohoda, njegovi podanici su to ispravno shvatili kao predskazanje tragedije i bliske smrti.

Ukupno 45 careva, od krunisanja Karla Velikog u Rimu, do starog
Germanskog carstva tačno 1000 godina kasnije, posedovalo je Koplje
Sudbine. Kakav je to bio sjajan prizor moći i junaštva. Koplje je kroz
milenijume prošlo kao sam prst sudbine, večno otvarajući nove sudbinske sfere koje su stalno menjale istoriju Evrope.

Pet saksonskih careva koji su nasledili ovaj Talisman moći od Karolindžana,
ljudi kao Oto Veliki, vodili su sjajan život od svetsko istorijskog značaja.
Ipak, maštu Adolfa Hitlera najviše su pobudili sedam neverovatnih
Hoenštaufena iz Švabije uključujući tu i legendarnog Fridriha Barbarosu i
njegovog unuka Fridriha II.

Ovo su zaista bili Germani neuporedive veličine. Fridrih Barbarosa
(1152.-1190.) je u svojoj krvi imao sjedinjeno viteštvo, hrabrost, neiscrpnu
energiju, avanturizam, zgranjavajuću inicijativu i, iznad svega, izvesnu
grubost koja mu je omogućavala da istovremeno plaši i šarmira.

Barbarosa, koji je zamislio da ponovo osnuje Rimsko Carstvo bez rimskih legija, osvojio je celu Italiju, čime je dokazao da je veći čak i od rimskog Pape; porazio je Rim i lično vodio napad na Vatikan kojim je izgnao Papu iz Rima. Kasnije je u Veneciji klečao sa Kompljem u rukama pred tim istim Papom ljubeći mu nogu, koristeći to samo kao lukavstvo da ponovo osvoji Italiju. Barbarosa je na kraju umro prelazeći potok na Siciliji, a Komplje mu je ispalo u samom trenutku smrti.

Fridrih II Hoenštaufen (1212.-1250.) je čak zasenio veličanstvenog Barbarosu, i uzdigao se kao blistava kometa u evropsku istoriju i zaljuljao je
do samog temelja. Čovek harizmatske prirode, retke genijalnosti i
legendarnih okultnih moći, tečno je govorio 6 jezika i bio hrabri vitez i lirski
pesnik koji je inspirisao svoje minezengere da pevaju o Svetom Gralu.

Neuporedivi Fridrih je, takođe, bio zaštitnik umetnosti, vešt i hrabar komandant na bojnom polju, državnik beskrajne suptilnosti i zagonetne
duše, pola svetac i pola đavo. Vaspitan na Siciliji koja je tada bila deo
prostranog Nemačkog carstva, ovaj princ švapske krvi, govorio je arapski sa
svojim saracenskim vojnicima, imao veliki harem, napisao prvu naučnu tezu
o lovu sa sokolovima, verovao u astrologiju i bavio se alhemijom.

Ceneći posedovanje Koplja iznad svega, učinio ga je središnjom tačkom čitavog svog života, i pozivao se na njegove moći naročito za vreme krstaških ratova i kroz svoje bitke sa italijanskim državnicima i papskim vojskama Adolf Hitler je naredio svojim trupama da vode krvavu zaštitničku borbu do zadnjeg čoveka dok su inženjerci uklanjali Memorijalni spomenik Fridriha II sa bojnog polja u Italiji. Tako je memorijalni spomenik, uz veliku cenu, donet u Nemačku.

Najvažnije otkriće mladog Hitlera u traganju za istorijom Koplja Sudbine nije se ticalo ni careva ni njihovih dinastija. Bilo je to otkriće da je Koplje
dalo inspiraciju za osnivanje Tevtonskih Vitezova, čija su viteška i hrabra
dela, neopozive zakletve i asketska disciplina činila suštinu njegovih dečijih
snova. Hitleru se činilo da su se ljudi koji su posedovali Koplje kroz istoriju i
ostvarili legendu, uklapali u Hegelov opis svetskih istorijskih heroja: 'Heroji
koji izvršavaju Volju Svetog Duha, sam plan Proviđenja'. Evo šta je Hitler
rekao kada je prvi put ugledao Koplje:

'Odmah sam znao da je ovo bio važan trenutak u mom životu, ali ipak
nisam mogao da kažem zašto je jedan hrišćanski simbol ostavio takav
utisak na mene. Stajao sam tako i nekoliko minuta netremice zurio u njega
potpuno nesvestan zbivanja oko mene. Izgleda da je nosio neko skriveno
unutarnje značenje koje sam osećao u sebi znam, a ipak nisam mogao da fa
prizovem u svest. Kroz glavu su mi prošle reči iz Vagnerovog 'Majstora
pevača': 'I još uvek ne uspevam, osećam ga, a ipak ne mogu da ga
razumem. Ne mogu ga zapamtiti ni zaboraviti, a ako ga zgrabim, ne mogu
ga izmeriti'.

Na kraju

Posle Aušlusa, Adolf Hitler je zatražio pravo na koplje Longinusa. Drevno
oružje ostalo je u Beču još izvesno vreme gde fa je čuvala specijalno
izabrana jedinica SS-ovaca pod neposrednim rukovodstvom Ernesta
Kaltenbrunera, esesovskog vođe Austrije. U dugoj razvučenoj proceduri,
koja se graničila sa lakrdijom, donešen je poseban zakon kojim je Hitler
obznanio istorijsko pravo Nemačke na blago i relikvije Habsburške
monarhije.

Hitler je lično izabrao mesto gde će Koplje Sudbine biti izloženo u Nemačkoj. Ono treba da počiva u holu crkve Svete Katarine u Nirnbergu, gde je jednom davno održana čuvena 'Bitka Pesama' majstora pevača pred ovim legendarnim talismanom otkrovenja. U ovom samostanu iz 13.veka sada je bila pripremljena postavka Nacističkog ratnog muzeja koja se sastojala od ratnog plena sakupljenog na pobedonosnim pohodima.

Posle pada Staljingrada kada je nacistička Nemačka prvi put okusila poraz, Adolf Hitler je naredio izgradnju tajnog skloništa u kome će se sakriti Talisman Moći i ostale carske relikvije. Ispod Nirnberškog utvrđenja iskopan je tunel dug 300 metara sa skloništem i klimatizacijom i u tom
bunkeru su ove dragocenosti sklonjene

Ispod Nirnberškog utvrđenja iskopan je tunel dug 300 metara sa
skloništem i klimatizacijom i u tom bunkeru su ove dragocenosti sklonjene.
Ulaz u tunel se nalazio u jednoj kući u starom delu grada, a sam bunker su
čuvala čelična vrata utisnuta u beton, a šifru su znali samo dvojica
najpoverljivijih ljudi SS-a.

Bitka za Nirnberg je bila jedna od najsurovijih bitki II svetskog rata. Borbe
su trajale od 16. do 20. aprila 1945. godine i u uličnim borbama 45.
američka 'Tanderbird' divizija, sastavljena od veterana, imala je velike
gubitke.

Tek 30. aprila američki vojni obaveštajci su pronašli tajni prolaz i to sasvim
slučajno. Sreća je bila u tome što su oba SS-ovca koji su držali po polovinu
šifre bili živi zarobljeni. Posle dugih ispitivanja pristali su da odaju šifru i
otvore sklonište. Ujutro, 7.avgusta 1945. bunker je otvoren i blago je bilo
spašeno.

Iako se namačka javnost protivila vraćanju regalija u Austriju, Dvajt
Ajzenhauer, komandant Savezničkih Armija u Evropi je odlučio da se regalije
vrate u Habsburški muzej u Beču. Tako je 6.januara 1946. general Klark
vratio blago gradonačelniku Beča.

Danas je Koplje Longinusa ponovo u Veltlihe Šackameru u Hofburgu.
Talisman svetske istorijske sudbine leži na crvenom somotskom postolju u
otvorenim kožnim koricama na istom onom mestu u Riznici gde ga je Adolf
Hitler prvi put posmatrao 1909. godine.

Kurir.rs/Opusteno

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

Свети Лука - апостол и зачетник иконописа!