Na današnji dan pre 204 godine rodio se Petar II Petrović Njegoš jedan od najvećih crnogorskih i srpskih pesnika, vladar Crne Gore i vladika.

Njegoševo najslavnije delo „Gorski vijenac“ u Beču je ocenjeno kao
„manuskript genijalnog tvorca“. Druga njegova važna dela su „Luča
mikrokozma“, „Ogledalo srpsko“ i „Lažni car Šćepan Mali“.
Biografija

Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se na Njegušima, kao drugi sin Tome
Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković. Na
krštenju je dobio ime Radivoje pod kojim je u narodu bio poznat i docnije
kao vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim
kaluđerskim imenom — Petar i prezimenom — Petrović: vladika Petar
Petrović.

Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo
kao vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica.
Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije,

kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali.

Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš.

Rade je proveo detinjstvo u Njegušima. Vladika Petar I, njegov stric, uzeo
ga je k sebi 1825. u Cetinjski manastir da ga školuje monah Misail
Svetković i vladičin sekretar Jakov Cek. Tu je Rade napisao svoje prve
pesme da zabavlja lokalne glavare i sveštenike.

Sredinom te godine, Rade je bio poslat u manastir Toplu kod Herceg Novog, gde ga je starešina manastira Josip Tropović predavao italijanski, matematiku, crkveno pevanje, psaltir i druge predmete. Njegoš je često posećivao službe u obližnjem manastiru Savina.

U Topli je ostao do kraja 1826. kada se vratio na Cetinje.

Stric je, ranije, za nasjednika spremao Đorđija Savova, Njegoševog brata
od strica, koji se školovao u Rusiji, ali je ovaj više voleo vojsku i oficirski
poziv. Tradicija je, međutim, bila da vladar Crne Gore bude vladika, pa se i
mladi Njegoš spremao za taj poziv.

Vladika Petar ga je za svog naslednika proglasio 20. januara 1827. Želeo je da i Rada pošalje u Rusiju, ali nije imao novca da plati školovanje, pa ga je sam učio italijanski, ruski, nemački. engleski i francuski. Takođe mu je omogućio pristup njegovoj bogatoj biblioteci. Posle mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića Sarajlija. Sarajlija mu je predavao istoriju, književnost i filozofiju.

Njegoš kao vladar

Posle stričeve smrti, 1831, Njegoš se zakaluđerio vrlo mlad i primio upravu
nad Crnom Gorom. Petar I je u testamentu odredio Rada za svog
naslednika. Međutim, to pravo je osporavao guvernadur Vukolaj Radonjić,
koji je smatrao da on treba da bude jedini vladar Crne Gore. Radonjić je
tajno održavao veze sa Austrijom. Kada je to otkriveno, crnogorski glavari
su osudili Radonjića na smrt, ali je Petar II preinačio kaznu u progonstvo i
ukidanje zvanja guvernadurstva u Crnoj Gori.

Godine 1833, putovao je u Petrograd, gde je zavladičen.

Njegoš je bio i vjerski i svetovni poglavar srpskog naroda u Crnoj Gori, u
kojoj je bila jaka nacionalna svest i patrijarhalni moral, ali u kojoj je vladala
domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta. Kad je došao na
vlast, on je odmah počeo da uvodi red i modernizuje društvo i državu.

Podizao je škole, osnivao sudove, pravio puteve, uzimao postupno svu vlast
u svoje ruke i uveo porez. U jednoj kulturno zaostaloj sredini to je išlo teško
i to je moralo boleti ovog velikoga rodoljuba, koji je svom dušom bio predan
narodu.

„Ja sam vladar među varvarima, a varvarin među vladarima“, pisao
je on.

Jedan dokument iz arhive u Trstu govori o tome da je vladika di Montenegro
priveden i saslušan zbog prodaje skupocenog nakita. To je bilo sušne 1847,
kada je za kupovinu žita prodao odlikovanje dobijeno od Meterniha.

Još jedanput je išao, zbog državnih poslova, u Petrograd i dva puta u Beč.

Putovao je i po Italiji u cilju razgledanja umetničkih spomenika, ali i radi lečenja.

Vladika se u proljeće 1850. razboleo od grudne bolesti kojoj je uzalud tražio
izlečenje u Italiji, i od koje je i preminuo 10. oktobra 1851. na Cetinju. Na
tri dana pred smrt poželeo je poći do Kotora radi lečenja, ali nije imao ni
toliko snage. Lekar po kojeg je poslato u Kotor je na pola puta primio vesti
da je bolesnik već preminuo.

Videći da mu se približava samrtni čas, pozvao je sebi narodne glavare, oprostio se sa njima, izjavivši im da je testamentom naredio sve što je potrebno. Zatim ih je opomenuo da se pokore toj posljednjoj volji, da žive među sobom u slozi i da se prijateljski drže prema susedima a naročito sa Bokom kotorskom. Po želji svojoj sahranjen je na Lovćenu.

Književni rad

Njegoš se nije redovno školovao, niti je prošao kroz više škole. Kod
bokeljskih kaluđera se učio samo osnovnoj pismenosti. Posle mu je učitelj
bio Sima Milutinović, koji ni sam nije prošao kroz redovne škole. On je kod
Njegoša razvio ljubav prema narodnoj poeziji, ukazivao mu na njene lepote
i podsticao ga na pisanje.

On ga je verovatno upućivao u mitologiju i klasičnu starinu uopšte. Mitološki rječnik, naklonost prema arhaizmima i novim rečima, Njegoš je primio od Milutinovića. Na Njegoša je uticao i Lukijan Mušicki, koji je 1830ih godina imao glas velikog pesnika. Klasičnu grčku poeziju čitao je na ruskom a jedan dio „Ilijade“ je preveo sa ruskog na srpski jezik, u narodnom desetercu.

Bio je pod uticajem antičkog klasicizma, posredno i više formalno, skoro isključivo u rječniku. Ukoliko je više pevao i produbljavao svoju ličnost, utoliko se sve više oslobađao tog uticaja. Njegovo najbolje delo, Gorski vijenac, uzvišenom dikcijom i oblikom podseća na grčku tragediju; pa ipak, delo je u potpunosti samostalno i kao neposredan proizvod narodnog duha i jezika. Pored ruskog, Njegoš je poznavao i francuski i italijanski, i na tim jezicima čitao najveće pesnike i mislioce.

Njegoš je počeo da piše još kao dečak. To su bile kratke i beznačajne
pjesme, sasvim u duhu narodne poezije, često ispevane uz gusle. Sima
Milutinović je u svoju zbirku narodnih pesama uneo pet za koje tvrdi da su
Njegoševe. Docnije, 1834, objavio je dvije zbirčice pesama, gdje ima i
nekoliko pesama u kojima se već nazire genijalni pesnik Luče mikrokozme i
Gorskog vijenca.

Njegoš je počeo skromno, podražavajući narodnu poeziju ili učenu i objektivnu savremenu liriku, kakvu je pre njega pisao Lukijan Mušicki i njegovi sledbenici. Ali se on sve više razvijao, istina postupno, ali snažno i sigurno. Čitanjem i razmišljanjem, on je ulazio u sve teže moralne i filozofske probleme, sve dublje i potpunije uobličavao svoje umetničko izražavanje i poslednjih sedam godina života stvorio tri svoja glavna dela: „Luča mikrokozma“, „Gorski vijenac“ i „Lažni car Šćepan Mali“.

Kurir.rs/Opušteno.rs