TRAŽILA SAM ŠUMSKU MAJKU, KOJA NASMRT PLAŠI LJUDE U ŠUMI U SRBIJI: Nećete verovati, ali NAŠLA SAM JE!

Joj Bože, 21. vek - pomislih. - A u 21. veku ja idem u šumu da tražim šumsku vlašku babu koja ne postoji

- Pa ovaj je stvarno budala - pomislila sam, i rekla mu sve u lice:

- Kakva sjajna ideja, uredniče.

Tada nisam ni slutila da ću otprilike 24 sata kasnije zaista tamo, duboko u šumi Istočne Srbije, upoznati čuvenu Šumsku majku, Mumu Padurii, strašnu vešticu iz predanja Vlaha.

Dok smo se kolega i ja približavali Kladovu, čitala sam na mobilnom o strašnoj sudbini dvojice lovaca i pominjanju "šumske majke":

"Između zaječarskih sela Vratarnica i Zagrađe u razmaku od nekoliko sati preminula su dvojica lovaca, obojica iz Zaječara.

Najpre je jedan umro dežurajući na čeki, a onda je drugi doživeo infarkt i na mestu ostao mrtav.

Meštani okolnih sela misle da je u pitanju vlaška magija, u koju veruju stanovnici istočne Srbije, naročito zato što se ovaj tragični događaj odigrao u šumi.

Ljudi su zaplašeni ovim nesvakidašnjim događajem. Nikad se nije dogodilo u ovom kraju da dva čoveka naprasno umru, i to u gotovo isto vreme na istom mestu. Mnogi ovu tragediju povezuju sa Šumskom Majkom.

Vrhovno vlaško božanstvo je Velika Majka ili Šumska Majka - Muma Paduri, koja vlada zemljom - priča naš sagovornik iz obližnjeg sela i dodaje:

- Ona živi u šumi, a na proplanke izlazi u dugoj haljini i raspletene kose. Lepa je kao boginja, ali neretko se ukazuje i kao odrpana starica. Njen prvi pomoćnik je Tartor. Veruje se da njih dvoje u letnjim noćima igraju i pevaju, a nekad u svoje kolo uvuku i smrtnike."

- Joj Bože, 21. vek - pomislih. - A u 21. veku ja idem u šumu da tražim šumsku vlašku babu koja ne postoji. Trebalo je definitivno da se okušam kao stjuardesa.

Ok, stigli smo. Šuma između Kladova i Zaječara. Velika šuma. Malo sam "istripovana", moram da priznam. Beogradsko sam dete i znam šta je šuma, ali ne ova šuma ovde. Kaže mi kolega da je ovaj deo Srbije u kojem se trenutno nalazimo najveće nenaseljeno područje u celoj Evropi. Hiljade i hiljade hektara, bez žive duše. Samo šume, brda, planine, šume, potoci, šume, reke i, ako nisam pomenula, šume...

- Pa idealno mesto za šumsku majku - šalim se u mislima sama sa sobom, pokušavajući da odagnam crvića straha koji mi se uvukao pod kaput.

Kolega fotograf insistira da uđemo duboko u šumu, kako bi napravio bolje fotografije. Svetlo nešto, otkud ja znam...

- A i veće su šanse da tamo nađemo šumsku majku - kaže mi, i oboje umiremo od smeha.

A onda se pogledamo i shvatimo da nam uopšte nije svejedno što smo u ovoj šumetini, 100 kilometara daleko od bilo čega.

Što dublje zalazimo u šumu, osećaj je sve drugačiji. Kao da je ovo potpuno drugi svet. Druga planeta. Ni nalik onome u čemu živimo. Nešto iskonsko, nešto veliko, nešto čisto i surovo obitava ovde.

Ali neka čudna stvar... Nešto nije u redu... Okrećem se, vidim kolegu koji gleda u mene.

- Je l ovde...

- Tišina - prekida me on.

- Potpuna - dodajem.

I zaista: u srcu šume, daleko od sveta, daleko od svega što zovem svojim ili tuđim, vlada strahovita, nepodnošljiva tišina. Zagađenje bukom? Ma kakvi. Probajte malo ovo: kosa će vam se dići na glavi.

Sećam se nečeg što sam negde pročitala: "bradati grčki bog Pan, muškarac s kozjim nogama i frulom u šakama, luta večito mirno šumama i svira svoj drveni instrument. Zvuk koji pritom nastaje nijedan čovek ne može da čuje, niti žena, a koji ga čuje, ili ona, to je propast njegova il njena".

Panika, strah nazvan u čast boga Pana, ono je što mi se polako uvlači u kosti. Čist, neproziran, iznenadan, osećaj velikog užasa, koji obuzima tako jako da sprečava svaku logiku i razum da postoji. Anksioznost, klecanje kolena i stiskanje u stomaku, potreba da se ne bude ovde.

U šumi je i dalje ogromna, monumentalna tišina. Ništa ne čujem, osim zvuka mog disanja. Osećam da me je oblio hladan znoj. Odjednom, kao da me je nešto uhvatilo za srce i pustilo ga, u trenutku.

Apsolutna tišina, to je zvuk Panove frule. To je muzika koja rađa moju paniku. Ritam uz koji sad igra moje srce, bolje reći stiska se.

Počinjem da hodam drugačije. Obazrivije. Lišće koje je pod mojim nogama manje šušti. Kao da ne dodirujem travu po kojoj hodam.

Iznenada, hvata me slabost neka... Naslanjam se na drvo, da odmorim malo. Zadihala sam se. Ispod drveta, šumski izvor. Pored, savršena bara. Velika, glatka, nepomična.

Nešto me vuče da se tu ogledam, u tom prirodnom ogledalu. Naginjem se, i šokirana sam onim što vidim. Ja, a nisam ja. Izmeštena iz svog prirodnog staništa betona i metala, uplašena do smrti, osećam fundamentalno treperenje za koje pretpostavljam da sam osetila kad sam se rađala, i znam da ću ga osetiti kad budem umirala.

Gledam sebe, u odrazu koji se ocrtava u bari, a vidim nekog drugog. U momentu straha od smrti, kad mi kroz kosti prolazi svest o sopstvenom (ne)postojanju, u odrazu vidim nju - Šumsku majku, Mumu Padurii. Gledam je, to jest gledam sebe, i vidim svoju smrt, shvatam da ona nije u budućnosti, nego u nekom budućem "sada". Šumska majka (ja) mi šapuće "Kopil (dete), o smrti se ne razmišlja, niti se pominje. Jer zašto govoriti o onome o čemu ne može da se govori? Sav govor podrazumeva postojanje, a smrt je nepostojanje, beskonačno, trajno i neumoljivo. Govoriti o smrti je... Pa, neozbiljno, uzaludno... Plavokoso dete..."

Sećam se reči koje sam pročitala: "Ona živi u šumi, a na proplanke izlazi u dugoj haljini i raspletene kose. Lepa je kao boginja, ali neretko se ukazuje i kao odrpana starica".

To sam ja, sada mlada lepa kao boginja, a već u nekom drugom "sada" odrpana, propala starica. Muma Padurii, Jelena, svejedno.

Smrt je u svima nama, klica koja čeka svoj čas, da naraste i odvede nas u bespovrat, u neizrecivo. To sam naučila, ili bolje rečeno, toga sam se setila u dubokoj šumi, u Istočnoj Srbiji. I usput sam gledala u oči Šumske Majke.

Bonus: Atmosferu koju sam pokušala da vam dočaram uspešno je u muziku pretvorila grupa "Martolea", u pesmi "Muma Padurii", odnosno "Šumska majka":

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

DUHOVI GA IZVLAČE IZ KREVETA! Jezivi snimak dokazuje da postoje natprirodna bića!