IZ ŠUMADIJE DOŠAO U BG DA NAĐE SREĆU: Roditelji njegove žene su krivi što je na korak od ludnice! OVO JE MILANOVA ISPOVEST

Milan ima 27 godina i poreklom je iz jednog sela u Šumadiji, a skoro punu deceniju živi i radi u Beogradu. Tu je postavio temelje svog poslovnog i porodičnog uspeha.

Ipak, pomalo čudan splet okolnosti opasno je poljuljao stubove na kojima počiva njegov život. Milan se poslednjih nekoliko meseci boji da napusti svoj stan i radne prostorije!

Proganja ga čudni strah da je zaboravio da isključi struju/vodu, da je ostavio otvorene prozore ili da nije ugasio poslednju cigaretu. Sa ovim problemom se nikada do sada nije susreo i ne može da objasni šta je uzrok fobije koja ga sve više muči.

Njegovu ispovest prenosimo u celosti.

"Ja sam rođen na selu i tamo sam proveo detinjstvo i mladost. Sa roditeljima sam obrađivao desetak hektara zemlje, a imamo i šumu u približnoj površini. Pored kuće imamo i nekoliko poljoprivrednih objekata, gde čuvamo malo stoke, skladištimo hranu, seno, poljoprivredne mašine, ima vina i rakije... Tu sam odrastao sa bratom i sestrom. Oni još uvek žive sa roditeljima. Kuća je uvek bila puna ljudi, pa se mi i nismo nešto često zaključavali, osim kad odemo na njivu, pijacu ili u susedna mesta na vašare.

U Beograd sam došao zbog studija, a taj period svog života proveo sam u Studentskom gradu. Tamo nema velike potrebe da se zaključavamo, osim kada to zahteva onaj minimalni minimum diskrecije. Ne mislite da bi nekome palo na pamet da krade knjižurine, otrcanu garderobu, smrdljive patike ili turšiju.

Kada sam završio fakultet, počeo sam da radim kao tehnolog. Iz doma sam sa istim cimerima otišao u jedan stan na Novom Beogradu. U suštini nije bilo nikakvih značajnih promena, osim što je svako od nas imao svoju sobu. Ja sam bio u obavezi samo da iskeširam deo za kiriju.

Još na početku svoje karijere imao sam solidnu zaradu. Uz to, moja dugogodišnja devojka, a sadašnja supruga potiče iz imućne porodice. Njen otac mi je pomogao da nađem dobar posao, a kada smo već bili blizu odluke da se venčamo, ćerki je poklonio stan u Bloku 45, da nas "pogura".

Moji su to dočekali sa oduševljenjem, a od prijatelja sam često slušao da sam "dobio glavnu premiju" na lutriji. Niko od njih ne zna kakve su me muke snašle već tokom prvih dana našeg zajedničkog života.

Stan su nam opremili ženini roditelji. Tašta je donosila odluke koji će orman da se kupi, kakav televizor, bračni krevet, boja zavesa i sve što u kući imam. Lepo je to kada roditelji pomažu mezimicu i zeta, ali kada se za vreme ručka sluša šta je i gde kupljeno, pa još koliko je plaćeno... i najveća izelica izgubi apetit.

Kako je vreme prolazilo pod moju kožu se zavlačio strah da se tim skupocenim stvarima nešto može desiti. Ja pre svega volim svoju ženu, ali dođe mi da se ubijem kada nam se najave tast i tašta. Kao da dočekujem inspekciju. Muka mi je da po deseti put slušam šta sve piše na deklaracijama i specifikacijama onoga što imam u kući. Dođe mi da se vratim u studentski dom!

Najteže mi je kada ujutru krenem na posao, ili odem na piće sa ekipom iz kraja. Po tri puta se vratim u toalet ne bi li proverio je li voda zatvorena i jesu li svi uređaji isključeni iz struje. Bojim se da ne krene oluja, pa ako su prozori bar malo odškrinuti može voda da uništi parket ili zavese.

Žena me, mučenica, čeka dole u kolima, zove telefonom, trubi, sve se pitajući što me nema. Nekoliko puta je pokušavala da sazna razlog mog kašnjenja, a ja joj kažem da sam imao poziv, da sam hitno morao u toalet, da sam sreo komšiju koji nas smara za krečenje hodnika i ulaza... malo po malo, sve izgovore sam potrošio.

Ipak, kad žena nešto želi da ispita, ona sazna sve do najsitnijeg detalja. Jednom je ostavila auto ispred zgrade i popela se na treći sprat gde je i naš stan. Tada je krišom pratila šta se dešava. Ja sam sedmi put proverio je li sve u redu i krenuo da zaključavam vrata. Na vratima su dve brave, a ja svaku zaključam po tri puta. Potom uzmem kvaku da proverim jesam li uspeo, a to ponovim bar deset puta minimum.

– Bog s tobom, šta to radiš?! – viknu ona iz pomračine.

Nisam znao šta da odgovorim, pa je nekako uz izgovor da kasnimo, povedoh do lifta.

Naravno da je po svaku cenu želela objašnjenje misleći da nešto ili nekog skrivam, a to je ona sumnja koja ženama ne da mira. Nije htela da krenemo sve dok joj ne kažem zašto sam besomučno potezao kvaku.

U kolima sam joj ispričao zašto to radim, a ona je sa nevericom odbacila moje objašnjenje. Kada sam je konačno uverio, rekla mi je da nema potrebe za tim i da je sve u stanu naša zajednička imovina.

I pored njenih napora da sve što me tišti prepustim zaboravu, fobija je osvajala moj razum i što je najgore, prenela se na moje ponašanje u firmi. Stalno bih ostajao poslednji u kancelariji, čak i kada u zgradi nema nikog osim momka iz obezbeđenja.

Ostajao bih na spratu gde se nalazi moja kancelarija dugo po završetku radnog dana. Svaku prostoriju po tri puta obiđem jer nisam siguran da su svi uređaji isključeni i prozori zatvoreni. Šefovi su moj duži ostanak na poslu tumačili kao zalaganje i dodatni trud.

Da se nešto čudno dešava shvatio je i portir Mile, kada je jednom krenuo u obilazak zgrade. Video me kako tumaram u pomračini, baš u trenutku kada sam hteo da kabl koji vodi do klima uređaja isključim iz štekera. Nisam mogao da mu objasnim šta ja to radim, pa je odmah zvao direktorku.

Verovatno se uplašio da mu ne ukradem posao, jer eto, posle 30 godina se pojavio neko ko je njemu dostojna konkurencija.

Ispitivali su me sutradan o razlozima mog dužeg ostanka na poslu. Jedan kolega, direktorkina "podguzna muva", optužio me za poslovnu špijunažu.

Vest je brzo stigla i do mog tasta koji je, sasvim slučajno, direktorkin blizak prijatelj. Potom je saznala i moja žena, koja još uvek ne može da veruje za kakvog se čoveka udala. Pribojava se, veli, "mračne strane" moje ličnosti, a to je poslednje što joj je u ovom trenutku potrebno. Bili smo u septembru kod lekara, u četvrtom je mesecu...

Dala mi je ultimatum - psiholog ili razvod! Ako se i odlučim da prihvatim, to će biti samo zbog nje i naše bebe.

Moja karijera prolazi kroz turbulencije. Pored ohrabrenja koje sam dobio od svojih pretpostavljenih, znam da niko ne veruje u priču o fobiji. Ženi i njenim roditeljima sam obećao da ću sve ispričati psihologu, ali ja tamo ne idem ni za živu glavu. Do mišljenja svih koji se eto, pobiše da mi pomognu, nije mi mnogo stalo. Najviše se bojim da ne saznaju moji na selu.

U mojoj familji nije bilo slučajeva da je neko sišao s uma, to bi bio udarac od koga bi se teško oporavili. Čak mi je žena prošle noći pripretila da će im uskoro reći, jer sledeće nedelje dolaze u Beograd na slavu svojih prijatelja. Teško meni ako pukne bruka!"

(Kurir.rs/Dnevno)