KURIR U DOMU KOJOVIĆA NA VRHU PEŠTERA: Ako dođe Deda Mraz, dobro je, ako ne, kuća je ionako puna sreće

Srećni Kada Nemanja i Viktor, Viktorija i Teodora i mali Vladimir zagrle svoje roditelje Suzanu i Negosava, kuća se ispuni radošću. Ako Deda Mraz dođe za Novu godinu, biće još više radosti, a ako ne dođe, onda ništa, imaju dečica ono mače, kome će dati ime Livi, i jedni druge. Šta će im više

- A ja želim jednu malu lutkicu, ovolišnu - kaže Viktorijina dve godine mlađa sestra Teodora.

Kuća Kojovića kraj seoskog puta u Barama, onog preko koga češće prelaze lisice, vukovi ili u kasnu jesen pokoji medved nego što njime idu ljudi, puna je samo dece, njihove radosne cike i vriske. Svega ostalog fali. I Viktorov, Teodorin, Viktorijin, Vladimirov (2) i Nemanjin (10) otac Negosav nije siguran da li će baš moći da ispuni i ovako skromne, sasvim malene želje svoje dece. Pre će biti da će se mališani i kad prođe Nova godina i dalje igrati s malim, šarenim mačetom, starim mesečak dana, koje se pre koji dan stvorilo ispred njihove kuće, a deca ga prisvojila.

- Od plate čuvara šuma u Šumskoj upravi u Sjenici, kad platim račune, kad se sve drugo odbije, ostane mi jedva dvadeset i koja hiljada dinara. Za hranu, odeću, obuću, za šestare, sveske, bojice, flomastere... bude koliko bude od dečjih dodataka. Gledamo da za decu ima, meni i Suzani šta ostane - kaže Negosav.

Kojovići žive u trošnoj kući, zidanoj od kamena i blata, koja pripada Šumskoj upravi i koja je prilično sklona padu. Zidovi se uveliko osipaju, krov ulegnut... Da je u Srbiji sreće kao što nije, Kojovićima bi, već za prvi Savindan trebalo dati ordenje. I Negosavu i Suzani. Za tešku, pretešku borbu da u Barama, na kraju sveta, u nemaštini i odricanju odgaje petoro dobrih ljudi.

- Za četvoro imamo dečji dodatak. Za najmlađeg Vladimira, po zakonu, nema ništa. Šta da kažem, na televiziji svake večeri slušam kako pričaju o natalitetu, kako treba rađati decu, a dodatka za Vladimira nema - kaže Negosav.

U jednoj od dve sobe su i sto sa četiri stolice, i izanđala, prolomljena ugaona garnitura, i šporet na drva i veš-mašina i televizor i mače koje u podne drema na ugaonoj. U drugoj sobi su krevetići za decu, između je hodnik i - više ništa.

- Ja sam deseto dete u mojih roditelja. Odrastao sam u velikoj porodici, uz braću i sestre, i zašto i moja deca ne bi tako rasla. Neka, ne tražim ja ni od koga da ih gaji. Kod nas ovde kaže se: „Kad Bog nekome da dušu, da mu i nafaku“, i ja u to verujem - kaže Negosav.

Njegova Suzana po čitav dan u kući sastavlja kraj s krajem. Njeno je da opere decu, spremi obroke, da sa starijima uradi domaće.

- Iz ljubavi smo ih rađali, iz čiste ljubavi, i jeste teško, ali ima li veće sreće nego kad ih vidim zdrave, lepe, radosne. Oni su naša sreća i naša budućnost i njihovi zagrljaji brišu svaku teškoću, svaku nedaću i svaku nevolju - kaže Suzana.

Onda Nemanja i Viktor, Viktorija i Teodora i mali Vladimir zagrle svoje roditelje i kuća se ispuni radošću i srećom. Ako Deda Mraz dođe za Novu godinu, biće još više radosti, a ako ne dođe, onda ništa, imaju dečica ono mače, kome će dati ime Livi, i jedni druge. Šta će im više.

Zoran Šaponjić

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

PRUŽI RUKU: HTELI SMO DA IM PRUŽIMO RUKU I BUDEMO FINI, ali su nam oni očitali lekciju!