VELIKA RADOST: Dolazak spasitelja, sina Božjeg

Božić se slavi 25. decembra (7. januara) kao sećanje na dan kada „posla Bog svog sina jednorodnog, koji se rodio od žene“

Kad su se Adam i Eva, na nagovor đavola prerušenog u zmiju, ogrešili o božju zapovest i pojeli jabuku, plod sa drveta saznanja dobra i zla, Bog ih je kaznio i isterao iz raja u kome su do tada bezbrižno živeli. Praotac i pramajka, ostavljeni da se sami o sebi staraju, tada su spoznali napore, strah, bolest, žalost, pa i smrt.

„Ali čovek je slika i prilika Božja, te stoga Stvoritelj nije čoveka sasvim od sebe odbacio, već mu je dao nade da će u svoje vreme poslati Spasitelja, koji će izmiriti ljude s Bogom i koji će krvlju svojom iskupiti ljudski rod od prvobitnog greha, a vaskrsenjem svojim uništiti greh i smrt.“ Pobožni ljudi dugo su i željno očekivali da se pojavi Spasitelj, a proročanstva starozavetnih proroka ostvarila su se 5.508 godina od stvaranja sveta, ili 753. godine od osnivanja Rima, kada „posla Bog svog sina jednorodnog, koji se rodio od žene“ - Isusa Hrista.

Prema Novom zavetu, „rođenje Isusa Hrista bilo je ovako: kad je Marija, mati njegova, bila isprošena za Josifa, a još dok se nijesu bili sastali, nađe se da je ona trudna od Duha svetoga. A Josif, muž njezin, budući pobožan, i ne hoteći je javno sramotiti, namisli je tajno pustiti. No, kad on tako pomisli, a to mu se javi u snu anđeo Gospodnji, govoreći: Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Marije žene svoje; jer ono što se u njoj zametnulo od Duha je svetoga. Pa će roditi sina, i nadjeni mu ime Isus; jer će on izbaviti svoj narod od grijeha njihovijeh. (...)

Kad se Josif probudi od sna, učini kao što mu je zapovjedio anđeo Gospodnji i uzme ženu svoju. I ne znadijaše za nju dok ne rodi sina svojega prvenca, i nadjede mu ime Isus.“ (Jevanđelje po Mateju, glava I, 18-25).

Slika i prilika Božja

„Stvoritelj je čoveku dao nade da će u svoje vreme poslati Spasitelja, koji će izmiriti ljude s Bogom i koji će krvlju svojom iskupiti ljudski rod od prvobitnog greha, a vaskrsenjem svojim uništiti greh i smrt“

„I rodi sina prvenca, povi ga i metnu u jasle“

2. Josif i Marija zbog sirotinje nisu mogli da nađu prenoćište, pa su potražili sklonište u pećini kraj Vitlejema; tu se Deva Marija „oprosti od svoga bremena“

Paroh požarevački Vasa Živković u svom poznatom delu „O srpskoj slavi i danima koji se slave“, štampanom 1908, piše: „U to vreme narod jevrejski, posle dugog robovanja mnogim gospodarima, bio je pod vlašću Rimljana.

Pred rođenje Hristovo, rimski imperator izdade zapovest da se u rimskoj carevini izvrši popis stanovništva. Svako je morao ići da se popiše u onom mestu odakle su mu bili preci. Pošto Marija beše od loze cara Davida, koji je rodom bio iz Vitlejema, a takođe i njen suprug Josif, oni krenu iz Nazareta Galilejskog, gde su živeli, u Vitlejem baš u vreme kada je trebalo da se rodi Isus Hristos.“

Umorni putnici stigoše u Vitlejem uveče, a pošto zbog svoje sirotinje ne mogaše da nađu prenoćište, potražiše sklonište u jednoj pećini u okolini Vitlejema, u kojoj su pastiri za vreme nepogoda sklanjali svoja stada. Te noći Djeva Marija „oprosti se svoga bremena“ i rodi Sina prvenca i jedinca, i povivši ga u pelene, položi ga u jasle. „U najbednijem stanju, u jaslama ležaše Onaj koji sada sedi na najvišem prestolu.“

Na ikoni se Hristovo rođenje predstavlja ovako: pećina i u njoj jasle; presveta Bogorodica sa Josifom i mladim Isusom; pastiri se klanjaju, a sjajna zvezda svojom svetlošću osvetljava novorođenog Hrista; na visini lete anđeli, za jasle privezane su mazge, a u prvom planu je jagnje. U noći kada se rodio Isus, u Vitlejemu i okolini vladala je duboka tišina; samo budni behu vitlejemski pastiri. U jednom trenutku ugledaše veliku svetlost i anđela koji silažaše sa neba. Pastire obuze strah, ali anđeo stade im reče: „Ne bojte se, mene je Bog poslao da vam javim veliku radost. Ovog časa rodio se u Vitlejemu Bogom obećani Spasitelj sveta, Hristos u pećini kod samog grada, vi ćete naći dete povijeno, gde leži u jaslima.“

Pošto anđeo iščeze, pastiri puni radosti pohitaju u pećinu i, ugledavši malog Isusa, smerno mu se pokloniše.

Radosna vest

Anđeo stade među pastire i reče im: „Mene je Bog poslao da vam javim veliku radost koja će biti svemu narodu. Ovog časa rodio se u Vitlejemu Bogom obećani Spasitelj sveta, Hristos u pećini kod samog grada, vi ćete naći dete povijeno, gde leži u jaslima“

„Dođosmo da mu se poklonimo“

3. Mudraci s Istoka pratili su neobičnu zvezdu i stigli su do Vitlejema da daju poklone Isusu Hristu

U isto to vreme“, nastavlja paroh Vasa Živković, „nad zemljom izraelskom pojavi se velika i sjajna zvezda, koja beše neobična stoga što se nije kretala od istoka ka zapadu, kao sve zvezde, već se kretala prema jugu, a beše na visini ptičjeg leta.

Prema ondašnjem verovanju, svaki čovek imao je na nebu svoju zvezdu, koja je onoliko sjajna i velika, koliko je ugledan položaj čoveka na zemlji. Ova čudna zvezda navela je na misao tri mudraca sa istoka, iz Persije, da se rodio neki vrlo ugledan čovek, car. Zato persijski mudraci krenuše po zvezdi da traže novorođenog cara da mu se poklone.

Po predanju, bila su trojica mudraca: Gaspar, Valtazar i Melhior. Ovi mudraci, upravljajući se po kretanju zvezde, dugo su putovali i na tom putu prispeše i do Jerusalima. Ovde im se zvezda izgubi, pa svratiše u grad, verujući da se rodio car judejski. Njihova raskošna odeća, naziv mudraca, kao i mesto odakle su došli uzbuni sve stanovnike Jerusalima, pa glas o putnicima dođe i do ušiju cara Iroda Idumejca, koga je glas o novorođenom judejskom caru veoma uplašio. Bojeći se da mu novorođeni car ne preotme presto, on smisli da ga ubije dok je još dete, ali nije znao gde da ga nađe. Zato on okupi sve glavare, sveštenike i učene ljude, znajući da imaju proročke knjige, pa ih upita: „Gde treba da se rodi Hrist?“ „U Vitlejemu judejskom, tako je rekao prorok Mihej“, odgovoriše mu oni. Zatim Irod tajno pozva tri mudraca u dvor i zamoli ih, kad nađu dete, da se vrate k njemu i kažu mu gde je da bi i on otišao da mu se pokloni.

Mudraci pođoše još isto veče, i čim izađoše iz Jerusalima, zvezda na nebu se ponovo pojavi i odvede ih do Vitlejema, gde stade nad onom pećinom gde se Hrist rodio. Mudraci uđoše unutra, nađoše Josifa i Mariju sa malim Isusom, pokloniše mu se i dadoše darove: zlato kao caru, tamjan kao Bogu i mirisnu smolu, smirnu, kao prvosvešteniku i učitelju.

Preko noći, mudracima se u snu javi Bog i reče im da se ne vraćaju Irodu već da se drugim putem vrate u svoju zemlju, te oni tako i uradiše.

„Plač i jauk majki razlegao se na sve strane“

4. Car Irod razjari se zbog rođenja Hrista, pa naredi ubistvo sve muške dece do dve godine. Tada je ubijeno 14.000 nevinih mališana

Irod je s nestrpljenjem očekivao povratak mudraca, ali kad su da su oni drugim putem otputovali, razjari se i naredi da vojnici u Vitlejemu i okolini iseku svu mušku decu staru do dve godine kako bi u opštem pomoru i Hrist bio pogubljen. Tada je ubijeno četrnaest hiljada nevine dece, a plač i jauk nesretnih majki razlegao se na sve strane.

Ali Isus bi spasen, jer je Josif, po naređenju anđela, blagovremeno odveo majku i dete u Misir (Egipat) i tamo živeo sve dok Irod nije umro.

U Jevanđelju po Mateju, piše:

„A kad oni (mudraci) otidoše, a to anđeo Gospodnji javi se Josifu u snu i reče: Ustani, uzmi dijete i mater njegovu, pa bježi u Egipat, i budi ondje dok ti ne kažem: jer će Irod tražiti dijete da ga pogubi.

I on, ustavši, uze dijete i mater njegovu noću i otide u Egipat.

I bi tamo do smrti Irodove - da se ispuni što je Gospod rekao preko proroka koji govori: Iz Egipta dozvah sina svojega.

Tada Irod, vidjev da su ga mudraci prevarili, razgnjevi se veoma i posla te pogubi svu djecu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dvije godine i niže, po vremenu koje je tačno doznao od mudraca (...)

A po smrti Irodovoj, gle, anđeo Gospodnji javi se u snu Josifu u Egiptu i reče: Ustani, uzmi dijete i mater njegovu i idi u zemlju Izrailjevu; jer su pomrli oni koji su tražili dušu djeteta (...)

I došavši nastani se u gradu zvanom Nazaret, da se ispuni što su rekli proroci da će se Nazarećanin nazvati.“

Uspostavljanje praznika

5. Tek od četvrtog veka uvedeno je da se Božić praznuje odvojeno od Bogojavljenja i da se slavi 25. decembra, na rimski Dan sunca

Od dana Hristovog rođenja započinje hrišćanska era i od tog dana hrišćanski narodi broje godine.

U spomen na rođenje Hristovo, još od apostolskih vremena ustanovljen je veliki praznik - Božić. Sveti Jovan Zlatousti kaže da je Božić izvor za sve hrišćanske praznike, jer da nije bilo Hristovog rođenja, ne bi bilo ni krštenja, ni vaskrsenja, ni drugih. Božić se nije praznovao istog dana od početka. Tek u četvrtom veku, u vreme cara Arkadija, uvedeno da se Božić praznuje odvojeno od Bogojavljenja i da se slavi baš 25. decembra po gregorijanskom kalendaru (7. januara po starom, julijanskom). Na taj dan su, naime, Rimljani slavili „Dies natalis Solis invicti“ (Dan sunca koje se neprestano vraća k letu i obnavlja), pa je određeno da se Božić praznuje baš tada kako bi se potisnuo ovaj paganski praznik.

Da bi se hrišćani dostojno pripremili za Božić, ustanovljen je post od 28. decembra do 6. januara uveče (od 15. novembra do 24. decembra), koji nije tako strog kao uskršnji. Božić, ma u koji dan padao, mrsni je dan.

Piše: Momčilo Petrović