Pre četvrt veka nezabeleženi zločin pogodio je srpsko selo Kravice, kraj Bratunca. Neljudi i zveri udarili su na nejač, decu i žene...
Na krvavi Božić 1993. osvrnuo se Mihailo Medenica. Kolumnu prenosimo u celosti.

Ne drhti čiko, silno ubodi, MIR BOŽIJI- HRISTOS SE RODI! (da se ne zaboravi krvavi Božić u Kravici ’93)

Tata, krvare li Badnjaci dok gore, krvare li zore..?
Zašto u snegu tragovi ljudi na zverske liče, čemu to onaj nad majkom kliče?
Zašto mama ćuti, zašto se ne ljuti?
Zašto ćutke to nikud gleda, zašto je gola, krvava, bleda?
Zašto gore kuće po selu, zašto nam Kravicu spališe celu?
Eno je naša, poznah je tata, eno i bate- raspet na vrata…
Boli li više nego kad trn uđe u prst kada te tako raspnu ko krst?
Možda i boli al ćuti, onaj ga je čika prekorio, rasporio ga pa se umorio…
Težak je nož, jel da tata, teško je toliki preko vrata…

Jel to već nalažu Badnjake pa gore kuće, Božić je, tata, a tako vruće…
Gde se to tako poseko sneg, krvave grudve jure niz breg…
Kako ih, tata, takvima prave da svaka liči na ljudske glave?
Pogedaj onu, liči na dedu, onu što drže za kosu sedu…
Onu što baciše čak do potoka, do stričeve glave bez oba oka.
Sjurila se niza stranu, zašto ih ne juri, zašto ne stanu?

Kako da stric vidi gde su mu oči kad beže, zašto komšije samo leže..?
Zašto ne potrče da mu pomognu, kako sam da ih nađe na onolkoj gomili,
„Tvoje su one plave, striko“,uzmi ih…zar su ti i ruke polomili?
Kakvi su ovo „položajnici“ tata, ne nazivaju Hrista, razvaljuju vrata.

Danas se rodio Božiji sin a oni baku kače o klin.
Baku pa redom ostale naše, oni se tata i mrtvih plaše…
Truplo bez glave u domu što gori proslavlja Božić, pesma se ori…
Kolju Badnjake, česnice, ikone…kolju Božić da ne priča nikome.
Zalud im, tata, nož ispod vrata, Srbi bez glave rođenje slave…
Svet i čista Kravica blista ko čuvena ona vitlejemska noć,
Hajdemo, tata, dignimo Badnjak, valja nam spaljenoj kući poć…
Evo ih zveri, sjurili na nas, zverski im trag kroz krvavi sneg,
proste vam bile utrobe naše, Golgota svaki ovaj je breg!
Ne plači tata, nije mi hladno, gola ležim al topao sneg,
zver što se smeška zaklao Sneška evo na mene polako red…
Ne drhti čiko, ne sad pri kraju, Kravica već je selo u raju,
jako zamahni, silno ubodi, MIR BOŽIJI- HRISTOS SE RODI!

Mihailo Medenica