Poslednjih decenija ratova i tranzicije obični građani Srbije najviše su ulagali u decu. Generacija devedesetih bila je zaštićena od nevolja sankcija, hiperinflacije i prvih privatizacija onoliko koliko su se njihovi roditelji zlopatili.

Samo da deca ništa ne osete, glasilo je geslo roditelja. Ali nakon bombardovanja osiromašenim uranijumom 1999. nikakva roditeljska briga nije više mogla da zaštiti najmlađe. Danas je Srbija daleko iznad evropskog proseka po broju malignih oboljenja kod dece, više nego duplo. Svakoga dana na društvenim mrežama pojavi se po nekoliko apela za pomoć najteže bolesnim mališanima i tinejdžerima, sa njihovim fotografijama, dijagnozama i količinom novca potrebnom za lečenje.

Ujedaju za srce opale kosice, bledilo, mršavost, podočnjaci... Iz privatne sfere, gde je bila nekada, bolest je postala javna, svima na oku, molećiva i preklinjujuća. Čovek se oseti krivim ako ne pomogne makar i mizernom uplatom, jer većina smo roditelji i nemoguće je ne zamisliti da prodaja svega što imaš nije dovoljna da vrati zdravlje detetu.


Nesporno je da je osiromašeni uranijum najveći uzrok porasta malignih oboljenja, kako kod dece tako i odraslih. U većini slučajeva u porodici bolesnog deteta nije bilo obolelih, tako da se nasledni faktor isključuje. Maligne bolesti krvi, limfe i kostiju direktna su posledica zračenja, a njih je najviše.

Presađivanje koštane srži je skupo, da ne govorimo o milion troškova koje podrazumeva lečenje maligniteta. Država i njeno zdravstvo prvi bi morali da se uključe u rešavanje ovog problema, i oni to čine sada, pod pritiskom, kada je jasno da je situacija kritična. Međutim, nije samo osiromašeni uranijum uzrok pojave bolesti.


Svedoci smo da je Srbija postala evropska, pa i svetska deponija hrane, lekova, odeće, automobila, kao da smo nusprostorija u koju se odlaže sve što je pokvareno.


Od visokog aflatoksina u mleku, što do danas nije objašnjeno, preko štetne hrane za bebe u flašicama, škodljivog mleka u prahu, dolazimo do slatkiša punih emulgatora, čokolada bez kakaoa, mleka s lažnim mirisom i ukusom i jeftinih voćnih sokova najgoreg kvaliteta. Ako dodamo meso zaraženo bakterijama i puno antibiotika, bez oznake odakle je, suhomesnate proizvode bez trunke mesa koji se reklamiraju na televizijama kao izvanredno povoljne „akcije“, onda je krajnje vreme da se zapitamo kolika je cena koju plaćamo dozvolom da Srbija i proizvodi i uvozi sve i svašta.


Deca nam dišu otrovan vazduh i jedu zatrovanu hranu. Stanovništvu je potpuno opao imunitet, jer zbog osiromašenja mora da se snabdeva na tim „akcijama“ koje donose ogroman profit, a odnose zdravlje. Zašto neka laboratorija ne ispita viršle u Srbiji, viršle koje deca obožavaju? Ali uz prisustvo nepotkupljivih stručnjaka.


Politika nezameranja ne znači da je svakom trovaču dozvoljeno da prodaje svoju robu u Srbiji. Ako nema kontrole, to se zove saučesništvo. Do tada, samo možemo da odemo na društvenu mrežu i pročitamo: „Pomozite“...


Kurir / Ljilja Jorgovanović, novinar Kurira

Foto: Printscreen