Nema noći da ne sanjam kako se vraćamo u Prištinu. Tamo je bila kuća mojih roditelja. Mojih Todića. Bašta u kojoj su se okupljali dobri ljudi. Nikom na pamet nije palo da pita kojem se Bogu moliš, kojem narodu pripadaš. Nema noći da ne sanjam rođenje i detinjstvo naše dece. Njihove krevetiće, raspored u stanu iz koga smo izbačeni. Nema jutra koje me ne boli, danas, onim istinskim bolom kao pre 18 godina kada su nam porušili gnezdo da se ne vratimo... A onda, kažem sebi, a govorim i drugima: Naše je sve ono čega se nismo odrekli. Ja se ne odričem. Borim se i boriću se. Da li je teško? Ne pitajte! Ta muka cenu nema, priča Radmila Todić Vulićević.

Gračanica... Ovde Radmilu kaže nam, smiruju manastirska zvona. Ona u ovom drevnom utočištu i pribežištu Srba koji se bude s pogledom na oteti grad, nema dilemu:

"Moramo da se borimo, moramo, uz pomoć naše države Srbije", kaže za Večernje novosti.

Odavde se, pre tri dana, ova razborita žena uputila u Laplje Selo da Aleksandru Vučiću, predsedniku Srbije, približi ličnu priču, tek, kao pločicu mozaika opšte srpske nevolje i ovovekovnog stradanja koje nije doživeo nijedan narod u Evropi.

Ali, njena priča je, po svemu, jedinstvena...

Leto, 1999. Godina užasa za srpski narod sa Kosova i Metohije. Vreme kada je takozvana OVK progonima, ubistvima, kidnapovanjima, otimanjem srpske imovine uspostavljala vlast.

Suprug je naše troje dece i mene uputio u Niš. On je ostao da sačuva imovinu. Stan i sve što smo tamo imali. Naš prvi krevet, stariji od naše dece. Još ga čuvamo... Ubrzo su ga izbacili i sve što je nama pripadalo. U naš stan su se uselili... Kasnije ćemo saznati - ko?!

Radmila Vulićević govori, naizgled mirno. Ali stisak njenih ruku koji povremeno traže dodir ruke sagovornika, rečitiji je od svake reči.

U naš stan se uselio Halil Fejzulahu, otac Kaćuše Jašari, istaknuti političar SFRJ. Njegov put sledila je i njegova ćerka - govori Radmila Todić Vulićević. - Zašto je Fejzulahu odabrao baš ovaj naš stan koji smo mi Vulićevići otkupili početkom 1990. godine? Zato što ga je, kako je kasnije objašnjavao, koristio kao svoj službeni stan do penzionisanja, 1982.

U međuvremenu je, da se zna, on dobio i stan u Beogradu u tadašnjem Bulevaru revolucije, preko puta Pravnog fakulteta. I, niko, barem ja nemam taj podatak, da postavi pitanje njegovog i vlasništva njegove porodice u prestonici Srbije koju "baštine" od 1976. godine. Ni ja ne želim da u to ulazim, moja je namera da se za našu imovinu borim do kraja. Za pravdu u ovoj nepravdi.

Tragajući u mraku srpske tragične kosmetske zbilje, Radmila Todić je ustanovila da i danas stan Vulićevića u Prištini koriste naslednici Halila Fejzulahija, njegova kćerka Kaćuša Jašari, koja je, falsifikujući dokumenta, stan Vulićevića uknjižila i u katastarskim knjigama. Njoj, Radmili Todić Vulićević nije ostalo ništa drugo do da u sudskom postupku, koji traje od 2002. godine, dokazuje validnost prava na imovinu.

Najpre joj je agencija UN za imovinu potvrdila da Fejzulahu nema pravo na stan i da je bio dužan da ga po isteku funkcije vrati instituciji od koje ga je dobio. Agencija je, istovremeno, priznala i pravo Vulićevićima na taj stan, u centru Prištine u ulici koja se nekad zvala - Gološka, a kako se sada zove... ni Radmila ne zna.

"Ćerka Halila Fezulahuji Kaćuša žalila se na ovo prvostepeno rešenje Međunarodnoj agenciji UN", govori Radmila Vulićević.

Njena žalba zasnovana je na "diskriminaciji"!

U drugostepenom postupku, rešenje je ponovo doneto u korist Vulićevića, uz pravo korišćenja porodice Jašari.

Usledilo je obraćanje Radmile Vulićević na razne adrese: između ostalog i na međunarodnu. Ali do danas, taj Gordijev čvor nije razmršen.

"Zato sam se obratila predsedniku Srbije u Lapljem Selu", kaže nam Radmila.

"Ne zbog sebe lično, nego da on sagleda suštinski problem. Čime su se sve služili uzurpatori, pa i oni koji su se zaklinjali u bratstvo i jedinstvo, pravo i pravdu, kako bi se domogli srpske imovine."

Nedavno je Radmila Todić Vulićević bila u Prištini. Priča nam da su je ovde sačekali sa šokantnim falsifikatom: kao da je stan "prodala Fejzulahu". Suočili su je s tim da je stan prodala protekle godine, mada je otac Kaćuše Jašari umro 2007. Uz to su joj ispostavili rešenje o porezu "do prodaje". Nije je to, govori nam, uznemirilo. Zna da je na putu borbe da dokaže pravo i pravdu.

Veruje da će ih dokazati, kako bi se i sunarodnici sa Kosmeta osmelili da istraju u dokazivanju prava na silom otetu imovinu. Da opstanu i ostanu na svome.

"Ja u to verujem ", kaže nam.

"Posle višesatnog razgovora sa predsednikom Vučićem, naša nada u borbu za naše sopstveno je izvesnija. Naše je sve dok ne potpišemo da - naše nije. A, ja, niti sam potpisala, niti ću potpisati."

Kurir.rs/Novosti/Milena Marković

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

(KURIR TV) OVAKO JE BEŽAO UBICA OLIVERA IVANOVIĆA! Pogledajte koliko mu je trebalo da nestane sa mesta zločina!