KONOBAR, ŠERIF... Preminuo najstariji monah na Hilandaru, iza sebe je ostavio neverovatnu životnu priču

Smatra se da su monasi ukras hrišćanstva, a Kirilo Hilandarac bio je jedan od najlepših ukrasa.

- Poslednji put smo se čuli za Novu godinu i iako sam po glasu osetio da nije dobro, na pitanje kako je, odgovorio je “bogu hvala”. To je stalno govorio, šta god da je u pitanju. Uvek je bio srdačan, pun energije i dobre volje. Ispovest ili običan razgovor, on je to radio na tako jednostavan, tako pristupačan način, iz pune otvorene duše i srca za svakoga, tako da nije čudo što je bio omiljeni hilandarski monah za sve poklonike. Zato je punih 30 godina bio ispovednik mnogima, od političara, poznatih ličnosti ili estradnih zvezda do najobičnijih ljudi. I sa svima se, za razliku od ostalih monaha, fotografisao, govoreći u šali - “hajde da ti ulepšam sliku”. S pravom se zato govorilo, ko nije video Kirila, taj nije ni bio na Hilandaru. I posle njega, ništa više neće biti isto - priča za “Blic” Dušan Ubović, autor knjige “Nisi mali”, posvećene ovom velikom čoveku.

Naime, visok svega metar i po, otac Kirilo je ljudima savetovao da ne budu “mali”. Ubović je, sabirajući njegove reči o životu, vaspitanju, zašto je važno krstiti se, kako postiti i kako se ispovedati, a sve na tako jednostavan i prijemčiv način, zabeležio da je “Kirilo Hilandarac jedan od najljepših ukrasa hrišćanstva”.

- Preminuo je posle nekoliko dana kome u svojoj keliji. I pored godina, nije se dao do poslednjeg trenutka. Bio je šećeraš, ali je sam pravio za sebe, kao melem, orahovaču sa medom. Lekaru je otišao tek prošle godine u Uranopolis i, kako mi je ispričao, on mu nađe da ima probleme sa srcem i da mu gomilu lekova. Kirilo, međutim, po povratku u manastir sve lekove baci, a posle mesec dana, kada je otišao na kontrolu, sazna da je lekar, koji mu ih je prepisao, umro od srca - prepričava Ubović do sada nepoznatu anegdotu.

Zamonašio se kao dečak, pobegao iz JNA, pa u Americi konobarisao, radio za mašinom, farbao brodove

Život pre Hilandara ovog svetog čoveka, s druge strane, najviše je ličio na filmsku priču. Rodio se u selu Ritjevštici između Kruševca i Trstenika. Zamonašio se još kao siromašni dečak u manastiru Vitovnica 1954. godine, ali su ga ubrzo potom tadašnje komunističke vlasti regrutovale i poslale na odsluženje vojnog roka. Iz JNA, međutim, dezertira i počinje neverovatno putovanje po Austriji i Nemačkoj, odakle zbog raskola u SPC odlazi u SAD, gde je služio u manastiru Svetog Save kod Čikaga. Iako je sve vreme bio svešteno lice, bio je i konobar u kockarnici, radnik na mašinama, farbao je brodove pa je čak jedno vreme bio i američki šerif!

Beleži se da je potom, posle čudesnog isceljenja teške povrede leve ruke nastale upravo dok je radio za mašinom u Americi, “odlučio da monaški život provede pored one koja je pomogla da se iseli i ruka Svetog Jovana Damaskina, Presvete Bogorodice Trojeručice Hilandarske igumanije”.

Na Svetu goru je došao 1985. Kao duhovnik manastira, svakodnevno je ispovedao na desetine poklonika. I tako, kao veliki shimnik, što je najviši stepen pravoslavnog monaštva, pune 33 godine, koliko je i Hrist proveo godina na zemlji.

Mali rastom, a duhovni gorostas

Sa ocem Kirilom, Valjevac Branislav Rafailović, redovni poklonik Svete gore, kojem je čuveni jeromonah bio duhovnik od 1998. godine, poslednji put se video 16. januara.

- Iako je tada bio telom slab, ostao je taj njegov neverovatni duh pa je čak izašao da se igra sa decom za koju je bio atrakcija zbog svog niskog rasta. Ali u tom sitnom telu srce je bilo veće od Rusije, srce koje je svaku ispovest svakog čoveka primalo na sebe i opet je ostajalo otvoreno i puno radosti i topline. Mali rastom, bio je duhovni gorostas - kaže Rafailović.

(Kurir.rs/Blic, P.Vujanac)