MOJE IME NIJE BITNO NA ŠPICI, SLUGA SAM SVOG POSLA: Nebojša Glogovac pre 18 godina ispričao šta su za njega gluma i život

Nebojša Glogovac saranjen je u 12. febraura u Aleji zaslužnih građana na Novom beogradskog groblju. Porodica, prijatelji, kolege i mnogobrojni građani ispratili su dostojanstveno.

U novembru 2000. Glogovac je za magazin "Vreme" istakao da glumci nisu važni, i da bi bilo dobro da u filmu uošte ne postoji špica.

"Hteo bih o ovome da ispričam teoriju koju smo razrađivali ovih dana u kafiću. Veoma bih voleo da se za glumce praktično ne zna, da ih gledalac ne posmatra dok gleda film svestan njihove biografije i karijere, voleo bih da gledalac ne poredi glumce, kakvi su sada a kakvi su bili onda, izuzetno bih voleo da se film posmatra kao celina za sebe, došao sam da vidim film, ne zanima me ko igra i ne znam šta je taj pre radio. Možda bi bilo dobro da ne postoji špica... glumci nisu važni, važan je događaj, važan je film i to što se ispriča u njemu. Ta ideja mi je jako zanimljiva. Možda bi mogla da se napravi neka avangardna producentska kuća koja bi pravila filmove bez špice. Moje ime nije bitno za film. Filmu je nepotreban teret imena. Ja volim da sam sluga u svom poslu, ne želim, nije mi potrebna biografija i sve što ide uz to", izjavio je tada Glogovac koji je tada na zanimljiv način opisao svoju karijeru.

"Nisam se nikad bavio zamišljanjem karijere. Jedino što sam na tu temu radio, sećam se, još na fakultetu, ali to je bilo zezanje, smišljao sam govor za dodelu Oskara. Šta bi ko rekao kad bi dobio Oskara. Zezali smo se Vojin, Sergej (Ćetković i Trifunović, p.a.) i ja. Sećam se, puno smo se zahvaljivali, pa hvala ovom, hvala onom. Ali karijera, slava, zaista mi nikad nije bilo u glavi... Pa ja nisam otišao na glumu sa 18 godina zbog straha da to neću moći da radim kako valja već zbog poštovanja prema tom poslu, instinktivnog osećanja, jer racionalno nisam ništa znao o glumi, ni šta je glumčev posao, ni kako funkcioniše", objasnio je Nebojša Glogovac.

"I eto, zbog tog nekog poštovanja prema tom činu i prema rađenju svog posla, poštovanja koje i dan-danas imam, strahopoštovanja u stvari, nekog respekta prema vrhunskom činu glume, eto taj vrhunski čin glume je jedino što me zanima. O tome razmišljam. Stalno mi je u glavi priča o onom gospodinu koji je igrajući u Idiotu kneza Miškina odveden u ludnicu. Igrao je na granici ludila. Fascinantan mi je taj neki put, pretvaranje u Miškina. Znate, neki su za tog glumca komentarisali da on ništa posle toga nije igrao. Pa šta on ima da igra posle, on ne treba ništa više da igra, on je došao do Tamo, pipnuo to, i eto... to je neki moj pogled na stvari.

Kurir.rs/Vreme.com/Foto Aleksandar Jovanović

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

(KURIR TV) U KOJE NEBO DA GLEDAM, KUME: Vapaji Nebojšinih kolega sa klase otopile bi i NAJTVRĐA SRCA! JECAJI, SUZE I BOL!