TITO IM JE DAO PONUDU KOJA SE NE ODBIJA: Otkrivamo vam kako je Josip Broz oteo vilu u Užičkoj 15!

Kada je građevinski inženjer Aleksandar Acović, na imanju svog tasta, nadaleko čuvenog Miloša Savčića, gradonačelnika Beograda i jednog od bogatijih ljudi u Evropi, 1933. godine, počeo da podiže svoju kuću, u Rumunskoj 15, na Dedinjskom visu, verovatno je mislio da zida porodičnu vilu za suprugu Jelicu i sinove blizance Radisava i Miloša.

Uklesavši poslovicu "Kuća ne počiva na temeljima nego na ženi", na ulazu u veliki salon, kao da je naslutio da će se u njoj ispisavati "ženske stranice" istorije druge i treće Jugoslavije i da će njome upravljati dve najmoćnije žene.

Ko je bio Aleksandar Acović koji je sazidao luksuznu jednospratnu zgradu, koja će godinama predstavljati jedno od najlepših zdanja u Beogradu i koje je magično privlačilo i nemačke okupatore i partizanske oslobodioce?

Rođen je 1888. godine u selu Pružatovac, kod Mladenovca. Njegov otac Radisav Acović bio je državni službenik i uživao simpatije dvora Karađorđevića. Završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogradu, 1907. godine. U Prvom svetskom ratu, kao jedan od 1.300 kaplara, prešao je Albaniju i borio se na Solunskom frontu. Po oslobođenju završio je Građevinski fakultet i bio na studijskom usavršavanju na Tehničkom fakultetu u Šarlotenburgu kod Berlina. Po povratku u Beograd od 1921. do 1924. godine bio je zaposlen u Ministarstvu građevine. Tada se ženi Jelicom, ćerkom spomenutog Miloša Savčića, i prelazi u njegovo građevinsko preduzeće "Labor", koje će kasnije i voditi.

Ženidba će mu doneti akcije u nekoliko rudnika u Srbiji, više banaka, osiguravajućih društava i imanje u Rumunskoj ulici na Dedinju od 10.780 kvadratnih metara.

Novosagrađena kuća i celo imanje 1934. godine je uknjiženo na Acovića i njegovu suprugu Jelicu - "svakom po jedna polovina vlasničkog prava". Dve godine kasnije Jelica umire. "Ostavinskim rešenjem Sreskog suda u Beogradu, O. br. 547/38 od 28. marta 1938. godine, pokojničino pravo vlasništva na 1/2 imanja u Rumunskoj ulici broj 15 knjiži se u korist njenih maloletnih sinova Radisava (sa 1/4) i Miloša (sa 1/4)".

Jeličinom smrću prekida se dedinjska idila ove porodice, a počinje aprilska invazija nemačkih trupa 1941. godine. Već prvog dana napada, posle naleta neprijateljskih bombardera, vila dobija prve podstanare. Tu se sklanja general Dušan Simović sa gotovo kompletnom vladom zbog sigurnog skloništa koje je vlasnik izgradio neposredno pred početak rata. Krajem aprila 1941. godine u vilu se uselio Franc Nojhauzen, koji je bio okupacioni civilni komandant Srbije, odnosno generalni opunomoćenik za privredu na teritoriji Vojnoupravnog komandanta Srbije.

Aleksandra i njegove sinove Radisava i Miloša najpre preseljavaju u prostorije za poslugu, a koji mesec kasnije ih definitivno iseljavaju i dozvoljavaju im da ponesu "meki prtljag", po neku knjigu i sliku. Nojhauzer se neće dugo zadržati u vili. Vratiće se neposredno pred ulazak partizanskih i ruskih jedinica u Beograd i potrpati sav nameštaj u nekoliko kamiona i odneti za Nemačku.

Novi podstanar postaće feldmaršal Aleksander Ler.

Njegov nadimak je bio Saša. Rođen je u Turnu Severinu u Rumuniji. Otac mu je bio Nemac, a majka Srpkinja. Odlično je govorio srpski jezik, a srednju školu je završio u Pančevu. Bio je komandant 4. vazduhoplovne flote koja je bombardovala Varšavu i Beograd. Vodio je ofanzive na Neretvi i Sutjesci: sa jedne strane on, sa druge Josip Broz Tito. Vila gospodina Acovića postaće još jedna njihova dodirna tačka. Ler je komandovao grupom armija E pri povlačenju od Grčke kroz Jugoslaviju. Partizani su ga zarobili u maju 1945.

Kada je Ler streljan 1947. godine, Tito je već uveliko bio stanar zdanja u Rumunskoj 15 i uživao u panorami Beograda.

Sredinom oktobra 1944. godine Osma crnogorska brigada je zauzela Dedinje. U vilu gospodina Acovića uselio se operativni štab Prve armijske grupacije NOV i POJ, a iz nje je Peko Dapčević rukovodio završnim borbama za oslobođenje grada. Tito stiže 23. oktobra 1944. u oslobođeni Beograd i pravo odlazi u najprivlačnije zdanje na elitnom brdu. Aleksandar Acović i njegovi sinovi dobijaju novog podstanara.

Dva dana kasnije u ovoj kući Peko Dapčević predaje raport vrhovnom komandantu.

U danima koji slede Rumunska ulica menja naziv u Užička.

Time je na simboličan način prikazan put kojim se prošlo od Užičke republike do Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Ostalo je zabeleženo svedočenje Titovog sinovca Branka Broza: "Kuća u Užičkoj na brzinu preuređena i pripremljena za Tita. Jedan deo konjičkog eskadrona smešten je u Užičkoj ulici broj 13. Mi pratioci zauzeli smo prostorije na spratu Titove kuće u potkrovlju. To je bila velika prostorija sa sedam kreveta gde smo svi imali dovoljno mesta. Odavde smo se vrlo lako spuštali u prizemlje kuće na dežurstvo u neposrednoj Titovoj blizini. S nama su bili i ruski oficiri koji su stanovali preko puta Užičke broj 17."

Vladimir Dedijer, takođe, beleži: "Posebna jedinica NOB odvojena je još u toku borbi za Beograd, kako bi pronašla odgovarajuću rezidenciju za vrhovnog komandanta!"

Milovan Đilas svedoči malo drugačije: "Ova rezidencija bila je unapred određena i željena upravo kao i kompleks Belog dvora."

Potom se javljaju nove verzije i legende o navodnoj poseti Josipa Broza kući Aleksandra Acovića u proleće 1941. godine, kada Broz stiže iz Zagreba u Beograd sa dokumentima na ime inženjera Petrovića i odseda u komšiluku kod Ribnikara. Po toj legendi on je u pratnji Jare Ribnikar ušao u svoju buduću rezidenciju i "divio se panorami Beograda koju je pružala terasa kuće i ovaj prizor nikad nije zaboravio". Otud, valjda, Đilasova tvrdnja da je izbor ovog zdanja za Brozovo boravište mnogo ranije planiran.

Tito ovde ostaje u novembru i decembru, dok su trajali radovi na popravci Belog dvora u kome boravi do polovine 1946. godine, odnosno do smrti njegove ljubavnice i pratilje Davorjanke Paunović Zdenke. Tada vila gospodina Acovića postaje zvanična rezidencija vrhovnog komandanta i doživotnog predsednika Jugoslavije.

Kraj rata Acovići dočekuju u Beogradu. Otac Aleksandar lišen je kompletne imovine. Već početkom 1946. godine "VII Sud u Beogradu donosi rešenje I 25/46, kojim se polovina kuće i imanja inž. Aleksandra Acovića stavlja pod sekvestar, odnosno konfiskuje".

Status rezidencije u Užičkoj 15 trebalo je definitivno regulisati. U januaru 1948. specijalni emisari posećuju braću Miloša i Radisava Acovića dajući im ponudu za kupovinu njihove polovine zgrade i imanja u Užičkoj 15. Naravno, to je bila ponuda koja ne može da se odbije i 8. januara 1948. godine zaključeni su ugovori "po kojima su Miloš A. Acović i Radisav A. Acović prodali svoje idealne četvrtine prava vlasništva nad kućom i zemljištem u Užičkoj 15 u Beogradu - Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji".

Inženjer Aleksandar Acović se zapošljava u jednom od građevinskih preduzeća. Ostalo je zabeleženo da je bio jedan od rukovodilaca na izgradnji hidroelektrane Kokin Brod. Umro je 1957. godine u Beogradu. Sinovi Radisav i Miloš diplomirali su na Građevinskom fakultetu u Beogradu. Krajem pedesetih godina definitivno su se nastanili u Švajcarskoj - Miloš u Nojšatelu, a Radisav u Ženevi.

Od 1960. do 1972. u Užičkoj 15 stalno se rušilo, dograđivalo, gradilo... i nad zemljom i pod zemljom. Prva dama naših naroda i narodnosti Jovanka Broz gotovo svake godine iznosila je spisak novih želja. Za rezidenciju i objekte oko rezidencije u tom periodu potrošena je basnoslovna količina "društvenih sredstava", a tome danas nikakvog traga nema.

U dvorac koji su Jovanka i Tito podigli uselio se 1997.godine Slobodan Milošević, predsednik Savezne Republike Jugoslavije, i njegova supruga dr Mirjana Marković. Dve godine kasnije NATO je, 22. aprila 1999. godine, oko četiri sata ujutro, sa dva projektila pogodio zgradu u Užičkoj 15. Te noći, srećom, Milošević nije spavao u vili.

Nekoliko dana pre raketiranja sve vredne stvari su iz rezidencije, kamionima, prevezene na sigurno mesto. Nekadašnji Zlatni salon Jovanke Broz i Mire Marković bio je ukrašen stilskim nameštajem, slikama, pozlaćenim umetninama i crnim klavirom. Bomba, koja je upala kroz krov u salon i eksplodirala, spržila je farbu i tapete sa zidova, pokidala mahagoni i furnir sa nameštaja i čitav salon pretvorila u pepeo i prah.

"Preživeli" su samo tri stilska stočića, dve fotelje i klavir, koji je ostao bez nogu, ali njegove dirke i danas proizvode ton.

Kurir.rs/Novosti/Ivan Miladinović

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

(KURIR TV) Ekskluzivno: Zavirili smo u Titovu vilu Galeb u Igalu, ono što je izgrađeno pre 40 godina i dalje ostavlja bez daha!