ZABORAVLJENI HEROJ SARAJEVSKOG ATENTATA: Akcija Gavrila Principa ne bi bila moguća bez Mihajla Pušare

Sarajevski veleizdajnički proces atentatorima na bečkog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, održan od 12. do 29. oktobra 1914. u Vojnom logoru, samo je jedan od mnogobrojnih procesa te vrste u bivšoj Austrougarskoj monarhiji.

Pošto je direktni izvršilac atentata bio pripadnik pokreta "Mlada Bosna" gimnazijalac Gavrilo Princip, razumljivo je što se baš on našao u centru pažnje, ne samo tadašnjeg svetskog javnog mnjenja nego i kasnijih istraživača tog prelomnog istorijskog događaja. Stoga su u njegovoj senci ostale brojne zanimljive ličnosti, među njima i gotovo zaboravljeni Mihajlo Pušara.

Na sudbinu MIhajla Pušare podsetio nas je Bogdan D. Pušara, u svojoj knjizi "Bratstvo Pušara kroz vekove" koja je izdata u Beogradu 2017. godine.

MIhajlo Pušara bio je svestrana i višestruko nadarena ličnost, koja je u mnogome uticala na planove Mladobosanaca u vezi Sarajevskog atentata.

Skoro izvesnim se smatra da je "bosanske emigrante" u Beogradu, tj. buduće atentatore na Franca Ferdinanda, među kojima su bili i mnogi muslimani, "animirao" upravo Pušara, tadašnji dirigent Srpskog pevačkog drustva "Sloga" u Sarajevu.

Pušara je Nedeljku Čabrinoviću, tri meseca pred Sarajevski atentat poslao novinski isečak, s vešću o dolasku austrijskog prestolonasljednika u Bosnu. Time je, doduše posredno, "mladobosance" u Srbiji, snažno zadojene idejom južnoslovenskog ujedinjenja, inicirao na tajnu oružanu akciju.

Šta je još poznato o tom srpskom patrioti?

Taj zaboravljeni istinski srpski mučenik bio je vatreni pripadnik antiaustrijski usmerene "Mlade Bosne", svestrani kulturni pregalac i veliki poklonik slobode za svu obespravljenu bosansku "raju". Do danas je, nažalost, o njemu malo šta spaseno od trajnog zaborava.

Istoričar Vladimr Dedijer za Pušaru navodi da je bio ne samo vatreni "mladobosanac" nego i "lep, visok, elegantan mladić, darovit pevač i glumac, koji se naročito isticao u romantičnim ulogama. Narodno pozorište u Beogradu bilo mu je ponudilo angažman, ali je on više voleo da ostane u Sarajevu..." (Zbog takvog načina odevanja, Gavrilo Princip je prema njemu bio krajnje suzdržan, sumnjajući da bi on mogao da bude austrijski tajni agent!)

Rođen je, prema šturim biografskim podacima, 1886. u Visokom, u kome je, po završetku srednje škole, izvesno vreme radio kao opstinski službenik. Između 1905. i 1914. vodio je tamošnji hor Srpskog pevačkog društva "Milutinović", režirao u njegovoj dramskoj sekciji i vodio tamburaški orkestar pri vareškoj Muslimanskoj čitaonici.

Po dolasku u Sarajevo, odmah je preuzeo dirigentsku palicu u Srpskom pevačkom društvu "Sloga". Nju je poslednji put iz ruke ispustio baš u trenutku snažne eksplozije bombe Nedjeljka Čabrinovića, na sarajevskoj Apelovoj obali.

Sigurno se zna da je u trenutku eksplozije Čabrinovićeve bombe, koja je ranila više lica iz Ferdinandove pratnje i publike, Pušara dirigovao na "Sloginoj" vidovdanskoj akademiji. Odmah je, pretpostavljajuci o čemu je reč, istrčao iz "Slogine" zgrade. Tada je, vidno uzbuden, samo kratko procedio: "Samo vi nastavite, ja ću se brzo vratiti!" Svečanost je zaista nastavljena, ali se "Slogin" dirigent Mihajlo Pušara svojim pevačima nikada nije vratio.

U opsežnoj studiji Sarajevo 1914. Vladimir Dedijer je tim povodom zapisao:

"Osim greške vozača, i intervencija Mihajla Pušare u odsutnom trenutku doprinela je da Princip u svome pokušaju uspe. Jevtić, a posle njega i Glik tvrdili su da je u trenutku kada je Princip potegao revolver jedan detektiv pokušao da ga zaustavi, na što je Pušara nogom udario detektiva u koleno, tako da je on izgubio ravnotežu, te nije mogao da zaustavi atentatora".

Opisujući ove događaje, Dedijer u istoj knjizi kaže i ovo: "Pušara nije samo onemogućio detektiva da spreči Principa u pucanju, nego je trenutak docnije jurnuo na poručnika dr. Andreasa viteza fon Morseja, člana carske pratnje, kada je ovaj iskočio iz automobila i nasrnuo sabljom na Principa".

Neposredno po izvršenju atentata, Mihajlo je uspeo da se skloni ispred potere u prostorije Pevačkog društva "Sloga" (u nekadašnjoj ulici Boriše Kovačevića) gde se održavao pomen kosovskim žrtvama, a pevao hor "Sloga", čiji je dirigent bio Mihajlo. Ubrzo su stigli šuckori i uhapsili ga. Rastajući se od svojih drugova, vezan, Mihajlo im se okrenuo i rekao:

- Vi nastavite! Ja ću se brzo vratiti.

Odlukom Sudskog vijeća u Sarajevu, Mihajlo je oslobođen, jer su ga drugovi branili, u prvom redu Princip. Ali čim je izašao pred sudsku zgradu, ponovo je uhapšen i sproveden u Arad.

Umro je u proleće 1915. godine u Aradu, u 30-oj godini, mučeničkom smrću, jer od kada je došao u ovaj logor sva njegova ishrana, od oktobra 1914. do marta 1915., sastojala se od — slane vode.

Arad je bio poslednje Mihajlovo prebivalište.

Odatle je otišao u večnost — stopama besmrtnika.

Na žalost, u izložbenom prostoru nekadašnjeg Muzeja "Mlade Bosne" u Sarajevu, koji je u minulom ratu bio ispražnjen, a sada se obnavlja, nikada nije izložena slika Mihajla Pušare, mada je i onovremenski budimpeštanski AZ Erkedes ujsag, pored fotografija ostalih učesnika Sarajevskog atentata, objavio i njegovu. On je, sasvim očigledno, namerno guran u zaborav.

(Kurir.rs, Jovan Babić, Pavle Ilić)