Lepota Srbije je i sad raskošna, besramno oskrnavljena od zločinaca: ne samo gradovi i sela, čija smo zgarišta posetili, ne samo oštećeni putevi i porušeni mostovi: oskrnavljena je i moralna lepota Srbije, sposobne da vodi samo viteški rat, a ne prljav, ne podmukli i teroristički rat, pisao je Dragan Nedeljković za Srpsko nasleđe 1999. godine.


Za otadžbinu sve na kocku, otadžbinu nikada na kocku

Lepota otadžbine opet traži da joj potvrdimo svoju vernost i da se žrtvujemo. Za otadžbinu možemo staviti sve na kocku, ali ne smemo staviti na kocku otadžbinu. To poznato upozorenje odnosi se i na one što vladaju i na one što nestrpljivo vlast priželjkuju. Posle ovog rata, koji moralno još nismo izgubili, iako je poraz diplomatski i politički očigledan, ništa ne bi smelo biti kao pre tragedije; jer tragedija, podsetimo, ima katarsu - naš narod ju je doživeo. Tom narodu nije sad dobrodošla borba za vlast; jer vlast više nema nikakvog smisla ako nije služenje, a ne vladanje i, još gore, zloupotreba vlasti. Ministri bi trebalo da su sluge naroda, ili ne bi trebalo ni da ih bude. Ako uskoro dođe do izbora, a nekima se očigledno žuri, naš stradalni narod bi trebalo svima jasan odgovor da da, svima koji na stari način zamišljaju vlast: da izabere samo one koji su spremni da služe, koliko smerno toliko i znalački

2k.jpg
Printskrin / You Tube 

Prokrstario sam ovih dana Srbijom sa duhovnicima iz Rusije i Moldavije. U letnjoj odeći, Srbija je prostirala pred nama svu svoju čednu i oskrnavljenu lepotu. Kako ne odvajam pejsaže od naroda, rekao bih: lepotu i dobrotu. I zemlja i narod, i sve što je ona rodila, a on stvorio - obavezuje sve nas. Svaka stopa je obrađena od naših spasilaca - zemljoradnika. Manastiri, u koje smo zalazili - Ravanica, Manasija i LJubostinja, Žiča, Studenica i Gradac - svaki od njih je delić raja, i zbog lepote mesta, i zbog topline ognjišta, i zbog umetnosti, neimarske i slikarske, koja pokorava vekove.


Zar nad tom divnom zemljom i tim blagorodnim delom čovečanstva da nebo bude zatvoreno? Zar da ne primi molitve tog čestitog naroda, koji četvrti put, samo u ovom veku, reče odlučno NE „naoružanoj nepravdi" što mu je došla na prag, ugnezdila mu se u dom?

Sami pod zatvorenim nebom

Teško smo se probijali putevima, i zbog porušenih mostova, i zbog gustih zbegova sa Kosova i Metohije. Ibarskom magistralom kreću se ili stoje kolone traktora sa prikolicama, kamioni i konjske zaprege, prepune sirotinjskih stvari, najnužnijih. A u popodnevne i večernje sate nebesa su grmela, munje su sevale, gromovi praskali, pljuskovi su se besno izlivali po ljudima, ženama, dečici i stoci. Gledamo odakle su vozila: Prizren, Peć, Istok, Priština, Uroševac, Kosovska Mitrovica...Pitamo poneke: "Zašto ste napustili ognjište?" „Tamo ubijaju, kolju„ - odgovaraju svi isto, i Srbi i Romi. Pogledi starijih žena - prazni. Da li prazni, ili su im oči ostale tamo, u napuštenim kućama, ostavljenim baštama, njivama, voćnjacima?

Policija se trudi da ne bude gruba, da ne uvredi, ali nemilosrdno zaustavlja kolone pred Kraljevom i ne da im dalje. Valjda ih ubeđuju da se vrate. Tek poneko se probija ko zna s kojim opravdanjem i čijom dozvolom. Zar središnja Srbija, zar Beograd da ne vide i saučesnički ne prime nove talase izbeglica? Pitam se i pitam: zašto se krije, zataškava, ograđuje velika istorijska nesreća našeg naroda? Ima seoba, ima smrti, a ljubavi nema dovoljno, ni saučešća, ni solidarnosti. Na putevima Srbije prognane i izbegle porodice sa Kosova i Metohije bile su same, pod zatvorenim nebom.


3k.jpg
Printskrin / You Tube 

Od Kruševca vojska

U Kruševcu sretamo vojsku, koja se vraća iz Dečana i Peći. Okupljaju se oko crkve Lazarice, gde su se pričešćivali car-Lazarevi vitezovi. Smerno ulaze u crkvu, krste se i mole, možda zahvaljuju Bogu što su ostali živi. Onda se upućuju pravo ka Kosovskom velikomučeniku, kojega je oličio Nebojša Mitrić. S prisnim poštovanjem grle spomenik čestotoga Kneza, zbijaju se oko njega i slikaju s njim. Mladi kapetan (pamtim mu ime: Duško Đekić), tmuran kao Banović Strahinja, s velikom tugom u očima, pomišljam na sokola slomljenog krila, sedi na kamenu pred Lazaricom. Oko njega sedam sveštenika. Tiho mi odgovara da dolaze iz Dečana, da su u hramu Dečanskog i Silnog ostali kaluđeri sa stotinak Srba i pedesetak dece. Podižući zamagljen plavi pogled i još sasvim mladi glas, čujem da kaže: "Došlo mi je da bacim ovu uniformu i obučem crnu monašku rizu... Ne znam šta mi je bilo teže: da ostavim Visoke Dečane ili da prepustim sudbini ove dobre vojnike.„

9k.jpg
Printskrin / You Tube 

- Odgovori: da su bombardovanja bila neprestana, da još u sebi osećaju podrhtavanja i tresak zemlje, da su mnogi poginuli, ali da se vojnici nisu obradovali naredbi o povlačenju, o napuštanju Metohije i Kosova. Misleći na pale junake što tamo ostadoše, prizivam poluzaboravljene reči Despotovog zapisa na kosovskom stubu, upućene prolazniku, došljaku ili ovdašnjem: "... i kao steg videćeš kako posred Polja uspravno stojimo.

Srbin voli svoje drveće kao što Švajcarac voli svoje planine, i kao što Danac voli more (...). Kao yin, drvo stoji na bojnom polju i bori se protiv neprijatelja Srba. Zeleni, lisnati zastor grana pruža se iznad dece koja se igraju. (...) Grana je pustila korenje i, ako joj bude dozvoljeno da se razvija, rašće smela kao jedno od prvih kraljevskih drveća Evrope. O ovome su pevale srpske drijade dok smo plovili, i dok smo se odmarali na travnom tepihu pod zastorom njihovih mirisavih i lepršavih kosa.„
H. K. Andersen

6k.jpg
Printskrin / You Tube 

Neki hitaju da vide svečanu dvoranu opštine sa Srbinovićevim mozaicima. Začarani poluglasno čitaju stihove iz Despotovog "Slova ljubve„: "LJubav sve prevashodi... Koliko je u moći, mi ipak pesmu pletemo.„

Sutra nastavak FELJTON O ČETVRTOM NE SRBIJE 1999.
Ubijaju jedan narod.
Gde?
U Evropi.
Ima li koga da to posvedoči?
Svedok je jedan:
Ceo svet.

Piše:
Dragan Nedeljković/srpskonasleđe

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

Da se ne lažemo o raspetljavanju kosovskog čvora Da li ćemo prihvatiti ulazak Kosova u UN?