FELJTON O ČETVRTOM NE SRBIJE 1999. I KOLONI RASELJENIH Za otadžbinu sve na kocku, otadžbinu nikada na kocku! Zašto ste napustili Kosovo? Tamo ubijaju, kolju - odgovaraju svi isto, i Srbi i Romi

Lepota Srbije je i sad raskošna, besramno oskrnavljena od zločinaca: ne samo gradovi i sela, čija smo zgarišta posetili, ne samo oštećeni putevi i porušeni mostovi: oskrnavljena je i moralna lepota Srbije, sposobne da vodi samo viteški rat, a ne prljav, ne podmukli i teroristički rat, pisao je Dragan Nedeljković za Srpsko nasleđe 1999. godine.

Prokrstario sam ovih dana Srbijom sa duhovnicima iz Rusije i Moldavije. U letnjoj odeći, Srbija je prostirala pred nama svu svoju čednu i oskrnavljenu lepotu. Kako ne odvajam pejsaže od naroda, rekao bih: lepotu i dobrotu. I zemlja i narod, i sve što je ona rodila, a on stvorio - obavezuje sve nas. Svaka stopa je obrađena od naših spasilaca - zemljoradnika. Manastiri, u koje smo zalazili - Ravanica, Manasija i LJubostinja, Žiča, Studenica i Gradac - svaki od njih je delić raja, i zbog lepote mesta, i zbog topline ognjišta, i zbog umetnosti, neimarske i slikarske, koja pokorava vekove.

Zar nad tom divnom zemljom i tim blagorodnim delom čovečanstva da nebo bude zatvoreno? Zar da ne primi molitve tog čestitog naroda, koji četvrti put, samo u ovom veku, reče odlučno NE „naoružanoj nepravdi" što mu je došla na prag, ugnezdila mu se u dom?

Sami pod zatvorenim nebom

Teško smo se probijali putevima, i zbog porušenih mostova, i zbog gustih zbegova sa Kosova i Metohije. Ibarskom magistralom kreću se ili stoje kolone traktora sa prikolicama, kamioni i konjske zaprege, prepune sirotinjskih stvari, najnužnijih. A u popodnevne i večernje sate nebesa su grmela, munje su sevale, gromovi praskali, pljuskovi su se besno izlivali po ljudima, ženama, dečici i stoci. Gledamo odakle su vozila: Prizren, Peć, Istok, Priština, Uroševac, Kosovska Mitrovica...Pitamo poneke: "Zašto ste napustili ognjište?" „Tamo ubijaju, kolju„ - odgovaraju svi isto, i Srbi i Romi. Pogledi starijih žena - prazni. Da li prazni, ili su im oči ostale tamo, u napuštenim kućama, ostavljenim baštama, njivama, voćnjacima?

Policija se trudi da ne bude gruba, da ne uvredi, ali nemilosrdno zaustavlja kolone pred Kraljevom i ne da im dalje. Valjda ih ubeđuju da se vrate. Tek poneko se probija ko zna s kojim opravdanjem i čijom dozvolom. Zar središnja Srbija, zar Beograd da ne vide i saučesnički ne prime nove talase izbeglica? Pitam se i pitam: zašto se krije, zataškava, ograđuje velika istorijska nesreća našeg naroda? Ima seoba, ima smrti, a ljubavi nema dovoljno, ni saučešća, ni solidarnosti. Na putevima Srbije prognane i izbegle porodice sa Kosova i Metohije bile su same, pod zatvorenim nebom.

Od Kruševca vojska

U Kruševcu sretamo vojsku, koja se vraća iz Dečana i Peći. Okupljaju se oko crkve Lazarice, gde su se pričešćivali car-Lazarevi vitezovi. Smerno ulaze u crkvu, krste se i mole, možda zahvaljuju Bogu što su ostali živi. Onda se upućuju pravo ka Kosovskom velikomučeniku, kojega je oličio Nebojša Mitrić. S prisnim poštovanjem grle spomenik čestotoga Kneza, zbijaju se oko njega i slikaju s njim. Mladi kapetan (pamtim mu ime: Duško Đekić), tmuran kao Banović Strahinja, s velikom tugom u očima, pomišljam na sokola slomljenog krila, sedi na kamenu pred Lazaricom. Oko njega sedam sveštenika. Tiho mi odgovara da dolaze iz Dečana, da su u hramu Dečanskog i Silnog ostali kaluđeri sa stotinak Srba i pedesetak dece. Podižući zamagljen plavi pogled i još sasvim mladi glas, čujem da kaže: "Došlo mi je da bacim ovu uniformu i obučem crnu monašku rizu... Ne znam šta mi je bilo teže: da ostavim Visoke Dečane ili da prepustim sudbini ove dobre vojnike.„

- Odgovori: da su bombardovanja bila neprestana, da još u sebi osećaju podrhtavanja i tresak zemlje, da su mnogi poginuli, ali da se vojnici nisu obradovali naredbi o povlačenju, o napuštanju Metohije i Kosova. Misleći na pale junake što tamo ostadoše, prizivam poluzaboravljene reči Despotovog zapisa na kosovskom stubu, upućene prolazniku, došljaku ili ovdašnjem: "... i kao steg videćeš kako posred Polja uspravno stojimo.

Neki hitaju da vide svečanu dvoranu opštine sa Srbinovićevim mozaicima. Začarani poluglasno čitaju stihove iz Despotovog "Slova ljubve„: "LJubav sve prevashodi... Koliko je u moći, mi ipak pesmu pletemo.„

Sutra nastavak FELJTON O ČETVRTOM NE SRBIJE 1999.
Ubijaju jedan narod.
Gde?
U Evropi.
Ima li koga da to posvedoči?
Svedok je jedan:
Ceo svet.

Piše:
Dragan Nedeljković/srpskonasleđe

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

Da se ne lažemo o raspetljavanju kosovskog čvora Da li ćemo prihvatiti ulazak Kosova u UN?