FELJTON O ČETVRTOM NE SRBIJE 1999. Srbima oteli kuće i imanja i smestili ih da žive u svinjcima! Ukinuli putokaze za Beograd! (3)

Preživeli smo ne samo promene nego - katastrofu. To je prošlo preko nas, i to nam i dalje preti, kao elementarna nesreća. Narod je odoleo toj nesreći - ON je heroj; njegova junačka vojska ostala je neporažena, pisao je Dragan Nedeljković za Srpsko nasleđe 1999. godine.

Poraženi su političari i diplomate. Energiju probuđenog i ujedinjenog naroda treba sačuvati i na korist preporoda upotrebiti. Ne sme se ta energija rasipati u jalovim stranačkim rasprama. Ovo područje je još jako trusno; a vreme je i dalje preteće, smutno. Smena je, nesumnjivo, neophodna, ali ne da sjaši Kurta ne bi li uzjašio Murta, nego smena suštinska. Bez rasipanja vremena i snage u traženju krivaca. Krivac nije jedan, niti su koreni naše tragedije samo u ovom vremenu. Neka istoričari kopaju, neka sve društvene nauke utvrde dijagnoze, uzroke i posledice, da bismo svi izvukli pouke.

Ponavljam: velika smena je potrebna, ali ne stranačka, nego generacijska. Srednje i osobito mlado pokolenje treba da preuzme sudbinu, svoju i zemlje, u svoje ruke. Stari i iskusni neka savetuju, ako imaju znanja i savesti, i ako smeju to, posle svega, da čine; posle svih promašaja i teških poraza pameti, a pamet nam se, zacelo, pokazala zastarelom i nedoraslom, ne samo u vladi i u opoziciji nego i u akademiji, i na univerzitetu, i u crkvi; dakle, koliko u politici toliko u nauci i u oblastima duhovnim. Da, gospodo i prijatelji, treba biti smeran i skroman; ne suditi lakomisleno i ne osuđivati brzopleto samo drugoga. Svak neka polazi od samog sebe i neka ubuduće čini najbolje što može. Ako tako budemo postupali, Srbija će se brzo preobraziti, jer ćemo pre nje biti preobraženi mi, svaki pojedinačno.

Ima o tome jedan divan, pronicljiv i obavezujući tekst vladike Nikolaja Velimirovića, koji treba što češće čitati.

Eto, u tom duhu očekujte od mene besedu. Besedu pod zatvorenim nebom, koju kao i prethodne prožima preporuka pomenutog vladike Nikolaja: "LJubite prijatelje svoje!„ Ako još nismo sposobni, ni toliko jaki, da volimo i neprijatelje, koji nas ne samo mrze nego i tamane, moramo imati otvorena i čista srca za svoje najbliže, bez obzira na razlike u prolaznim političkim opredeljenjima. Nad svim sporovima treba da lebdi spasonosno geslo: "Srbin je Srbinu mio ma koje ideologije bio„. Jer ovo je sudnji čas, ovo je trenutak našega biti ili ne biti, i mi sve moramo podrediti spasenju našeg naroda, srpskih zemalja i država.

Borba za opstanak

Od Kosovske bitke 1389, srpski narod se bori za opstanak. U viševekovnoj odbrani gubici su bili ogromni. Seobe su postale sudbina Srba, a pod teškim, često nepodnošljivim pritiscima, najkobnije su bile seobe krvi: pretakanje pravoslavnih u islam i u katolike. Među muslimanima širom Balkana, i među Arbanasima, mnogo je srpskih konvertita; među Hrvatima bar trećina današnjeg hrvatskog naroda poreklom su Srbi, a i među Mađarima je znatan broj pretopljenih Slovena, pa i Srba. Sad su se seobe nastavile na sve kontinente - Srbi su se ukorenili u devedeset jednoj zemlji na planeti. Koliko će ih opstati?
Tokom borbi za oslobođenje i ujedinjenje, za poslednja dva stoleća, Srbi su pokušavali da se povrate, ali nikad više nisu postali onaj i brojem veliki narod koji su, u srednjem veku, bili; jer osipanje je bilo strašno: genocid, pokrštavanja, etnička čišćenja trajali su stolećima, a na Kosovu i Metohiji kako u doba turske petvekovne okupacije, tako i u oba svetska rata, a potom - sve vreme Titove vladavine. Sad paradoksalno oni koji su nas, blago rečeno, "čistili„ optužuju Srbe da su to činili. Srpska nacionalna svest, ma koliko jaka, nikad nije bila agresivna kao isključivi nacionalizmi suseda. Srbi su, ipak, bili prevashodno u defanzivi da bi im sad, na pragu trećeg milenijuma, bili poništeni plodovi dvovekovnih napora za oslobođenje i ujedinjenje.

Namenjujući nam sudbinu da budemo niži od zemlje i tiši od trave, NATO i naši žestoki susedi, opterećeni više nego nacionalizmom - šovinizmom, optuživali su nas za sva zla sveta, upravo za ona zla koja su oni nama činili. Najtolerantniji narod na Balkanu, Srbi, paradoksalno nose etiketu najvećih nacionalista, i onda kad im je nacionalna svest bila baš malaksala. Protivnici su se služili postupcima "Drž'te, lopova!„ i sve svoje grehe, mane, nasilja pripisivali bi Srbima, s ciljem da nas opterete kompleksima krivice, da ubiju u nama samosvest i volju za nacionalnim uznesenjem.

Englez o Srbima

"Izgleda da ne znamo, da nedaleko od naše prestonice (Londona) - neka dva dana putovanja železnicom - nalazi se još jedna nerazvijena zemlja, vanredno plodna i vrlo bogata, čija je istorija čudnovatija od ma kakve vilinske priče - bajke, a narod je junačke rase i patriotski, koji može jednoga dana potresti celu Evropu„.

Rodoljublje bez mržnje

Davno je zapaženo da je srpsko rodoljublje bez mržnje i da zato nema dovoljnu ni odbrambenu moć ni udarnu snagu. Naši prijatelji su savetovali, u trenucima kad je nepravda trijumfovala, da poraženi Srbi, u Bosni i Hercegovini, pređu na metode osvete, atentata i terora, kako su to činili izvesni Arapi, na primer. Ni naši prijatelji nisu shvatili da Srbi ne mogu biti teroristi: to nije u srpskoj prirodi. Srbin vodi samo viteški rat, što je tragično u vremenima koja nisu nimalo viteška. Ne razumevajući koliko je mržnja u nesaglasju sa srpskim bićem, italijanski pesnik Danuncio, u poemi "Srbija„ iz 1915, kad se naša vojska povlačila preko zavejanih albanskih planina, slaveći Srbiju, opominjao je Srbe:

Mržnja nije osećanje koje vlada Srbima. Spremni da praštamo, odveć često lakomisleno zaboravljamo nedela neprijatelja naših. Ono što je teže pojmiti, u nas ni sad, kad je najneophodniji, nacionalni program ne postoji, a svi ga oko nas imaju, čak i ako nije doslovno obrazložen i napisan. Tu su nam najočigledniji primer Hrvati: cilj im je bio i ostao etnički i verski čista Hrvatska, koju su ostvarili patološkom mržnjom prema Srbima. Oni na sve načine sprečavaju povratak prognanih i izbeglih Srba. Malo da sanjamo: čak i ako bi svetska zajednica pritisla hrvatsku vladu, ako bi hrvatska vlada i iskreno poželela da reši srpsko pitanje, građani Hrvatske bi to sprečili, stvarajući nepodnošljive uslove za povratnike. To oni i sad stalno čine. Srbima ne vraćaju preotete im kuće i imanja, nego im, eventualno, dopuštaju da žive u svinjcima, da bi ih što više ponizili. Nedavno je kroz Hrvatsku, zbog porušenih mostova, za Beograd putovao kolima jedan poznati češki lekar: gde god bi, u Hrvatskoj, zapitao kako da iziđe na auto-put za Beograd, nigde ne bi dobio odgovor. Niko nije hteo da zna da Beograd postoji i da izusti tu reč. "Beograd, šta je to?„ - čudili su se i prosečeni građani susedne države. Naravno, to ponašanje nije uzor i mi bismo se stideli kad bi to bilo tako kod nas. Ali mi treba svakog trena da znamo s kim i u kakvom okruženju živimo; jer naša naivnost je bezgranična, skoro beslovesna.

Nadmoćnost lepote

Na našim putevima su, prirodno, ostale oznake za Zagreb. To su odmah primetila i deca, rodom iz Zagreba, koju smo nedavno, kao rođake, ugostili: "A kod nas, u Zagrebu, nigdje nema putokaza za Beograd. Ovdje su svagdje oznake za Zagreb„. Zašto da ne kažemo da je to naša nadmoćnost, naša trezvenost, naša ljudska priroda, očigledno plemenita za razliku od onih koji samo umišljaju da su kulturno superiorniji? I kad to, slučajno, jesu, nedostaje im kultura srca; a mi se držimo Betovenovog gesla: "Ne priznajem drugi znak nadmoćnosti sem dobrote„. To je - zašto da ne kažemo kako bismo toga bili svesni? - naš znak. Ili u Americi, gde je ideal bio i ostao, postati bogat i slavan, danas i najprostiji, jedva pismeni čovek smatra da su Amerikanci apsolutni gospodari sveta, te da je njihovo državno pravo i nacionalni interes da na svakoj tački planete potvrđuju svoje gospodarstvo, namećući svoj način mišljenja i svoj stil življenja. Doista groteskno: taj dosad nečuveni totalitarizam nije nacionalizam, a naša odbrana zavetnog Kosova i Metohije - jeste nacionalizam, i to sa šovinističkim prizvukom?! Zato Koen može bezočno da kaže da će Amerika i dalje voditi ratove, s malim i velikim zemljama, ne vodeći nimalo računa o fer ponašanju: može, sileyija, da čini što god hoće, rušeći sve moralne norme, sva pravila ponašanja, sve zakone. A kako su bogati, mogu i sve da opravdaju: da plate i naruče pravljenje istine, uz pretvaranje pravih istina u laži. Mogu da određuju norme za demokratiju i za prava čoveka po svojoj ćudi i u svom interesu, gazeći demokratiju i izrugujući se nad ljudskim pravima. Sve je to u suprotnosti i sa hrišćanskim i sa humanističkim moralom. Nigde više nego ovde i danas ne važi jevanđeoska opomena, koja kao da je namenjena američkom i zapadnjačkom osionom ponašanju: lakše je kamili proći kroz uši iglene nego bogatašu ući u carstvo nebesko.

Gonoske Komai

JAPAN SRBIJI

Jugoslovenski dnevnik.
Subotica, 7. decembra 1930.

U toj čudovišnoj atmosferi, antihumanoj i antihrišćanskoj, dopušteno je sve što služi silnima. Tako ovih dana, na prvoj stranici pariskog, kažu "uglednog„, lista Le Monde albanski pisac, nekad stegonoša socrealizma i zatočnik komunizma, a sad veliki "demokrata„, Ismail Kadare piše da su Srbi kanibali, koji osobito uživaju dok mljackaju meso albanskih beba, pečenih na žaru. Ne bih se čudio ako bi taj, već višegodišnji kandidat za Nobelovu nagradu - posle svega tu nagradu i dobio. Zašto ne Kadare, ako je i Klinton kandidat Nobela za mir, Klinton znamo kakve savesti i kakvih ruku? Klinton koji zaslužuje da postane simbol, odnosno da reč klintonizam - kao neohitlerizam - uđe u rečnike termina, u govorni žargon i novinsku upotrebu. Doduše, on je samo jedan u nizu onih koji su se proslavili razaranjima i ubijanjem pa i ubijanjem istine, zbog kojih su gusto naseljena mesta pretvorena u pustinje, u doslovnom i prenosnom smislu. Zbog takvih je Paskal tvrdio da na zemlji nema mesta istini i da istina, nepriznata i unižena, luta među ljudima, "to jest da je istina zato istina što ona samom svojom pojavom pretvara gusto naseljene gradove u bezljudne pustinje. Kad istina oseni čoveka, on odmah oseti i„, da "ljudi„ ... imaju dar i moć, koja se ničim ne da objasniti, da ubijaju istinu. O tome sa odvratnošću govori i Dostojevski, a mnogo pre njega Plotin. Lav Šestov, u tom smislu, pominje, kao vrlo karakterističnu, sudbinu Sokrata: "Sokrat nije poginuo zato što je došlo do sukoba dveju ideologija, nego zato što nije umeo, ili nije hteo, da drži jezik za zubima. LJudi se ne boje toliko ni novih ni starih istina, koliko se boje propovednika istina. Jer istina niti koga dira, niti uznemirava, a propovednici su neprijatan svet: niti sami znaju za mir niti drugima daju mira. Ukratko, Sokrat je, kako sam priznaje (u Platonovoj odbrani on sebe naziva obadom), ubijen samo zato što je on Atinjanima zagorčavao život, a da je budio samo sebe i svoje prijatelje, oprostili bi mu i čak bi za njim ponovili njegove reči o istinskom buđenju. Tako se u suštini i svršilo: čim je Sokrat umro, svi su ga počeli slaviti. Znali su da ih on više neće gnjaviti - a neme istine niko se ne boji„.

Kad je dolar - Bog

Bog je ljubav. Bog je mir. Bog je i istina. A ljudi se, vrlo često, klanjaju svemu oprečnom. "Idoli su im ponekad bliži i shvatljiviji nego Bog. O tome se mnogo govori u Svetom pismu. Čak i jevrejski narod, čija je misija bila da polovini ljudskog roda otkrije Boga, zaneli su idoli i samo blagodareći po svome naporu nečuvenim pozivima proroka, uspeo je da se uzdigne na visinu sa koje se otkrivaju Večne istine„.

Zlatno tele je, u jednom odseku vremena, očaravalo i izabrani narod, te nije bilo lako Mojsiju da ozakoni Deset Božijih zapovesti. Problem je iskonski i večit. Sad je Zlatno tele potpuno ovladalo Zapadom, osobito Amerikom, čiji je bog - dolar, zbog čijeg se umnožavanja vode najbezumniji ratovi i ruše svi zakoni, božanski i ljudski. Ima i na Zapadu, pa i u Americi, proroka; ali ko sad njih sluša? (Da shvatite zloduh Amerike - čitajte pažljivo bar Noama Čomskog, preveden je kod nas.) Vladajuća ideologija je sileyijski klintonizam, viši stadij hitlerizma, obogaćen licemerjem i u svojoj amoralnosti lišen i prividnog viteštva. U njegovoj službi je olbrajtizam, veštičja diplomatija, koja zaudara nečistoćom. Ti zli dusi, te nečiste sile vladaju danas našom planetom. S njima smo se zatekli suočeni, mi usamljeni, naivni i nepokorni Srbi, i čitav čopor svemoćnih, što svako protivljenje doživljavaju kao virus, koji se mora surovo kazniti, pa i uništiti da ne širi zarazu.

Rečeno je: đavo i Bog vode večiti rat. Srbi su i nagonski i svesno stali na stranu Boga i božanskog načela. Jer čovek se, pa i narod, kako piše Sergej Bulgakov, "pojavljuje kao saradnik Boga u stvaranju sveta, i to saradnik u duhovnoj sferi„. Ta zamisao je duboko ukorenjena u mislima velikih spiritualista, pa i humanista kojima religija nije tuđa. Odavno sam upamtio opomenu Romena Rolana: "I Bog se bori„, pa prema tome čovek, sazdan po obličju Božjem, ima dužnost, ako je veran svome Tvorcu i duhovnome načelu, da pomaže Bogu u preteškoj borbi za trijumf ljubavi i dobra, istine, mira i pravde. Danas je ta borba ogorčena i neizvesna, bar što se čovečanstva, tog samo delića kosmosa, tiče, u kome je ravnoteža narušena i ugrožena. Na sceni su antibožanske sile, koje se cinično odnose prema zakonima Božjim, podrivajući mir i harmoniju visokih vrednosti i etičkih vrlina.

Našoj Evropi preti propast, kao iščezloj mitskoj Atlantidi. "Treba samo podići oči da bismo na pretećem crnom nebu, koje postaje sve više preteće i sve crnje, nebu naše druge Atlantide - Evrope pročitali tu reč napisanu ognjenim slovima: RAT„ - čitam upozorenja Dimitrija Mereškovskog. U svojim delima ovaj pisac, možda odveć strastveno, "naučnike i intelektualce uopšte naziva divljacima nad divljacima i naročito se okomljuje na tehnička dostignuća, mehaniku, pomoću koje ljudi utiču na prirodu; delujući na nju spolja, oni razjedaju prirodu iznutra„. Nauka jeste dostignuće kojim se Evropa, jalova kad su u pitanju religije, i s pravom ponosi. Amerika je još više razvila nauku, ali ju je - svedoci smo, nažalost - zloupotrebila i obeščastila.

Piše:Dragan Nedeljković/srpskonasleđe