Povodom Međunardonog praznika rada predsednici dva najveća reprezentativna sinidakata u Srbiji Zoran Stojiljković iz Ujedninjenog granskog sindikata Nezavisnost i Ljubisav Orbović iz Saveza samostalnih sinidkata Srbije podelil su sa čitaocima Kurira zašto radnika svake godine sve manje ima na ulicima, za šta će se sindikalci boriti ove godine, ali i da li su nekada bili u dosluhu sa vlašću, a i da pojedini ministri i poltičke partije imaju svoje sindikalne organizacije.

1. runda

Zašto je radnicima u Srbiji važnije kakvo će vreme biti 1. maja nego da izađu na ulicu i traže svoja prava?

Ljubisav Orbović: Za 1. maj uvek šaljemo poruku o tome šta najviše boli radnike. Ove godine je parola: "Da plate ustanu, a da mladi ostanu." Svake godine na ovaj dan izlazimo i protestujemo i sve više ljudi dolazi, toliko čak nema u zemljama u okruženju ili Evropi. Nema dileme da vlada apatija. Mnogo mladih taj 1. maj doživljava kao početak proleća, neradni dan da se sa društvom okupe na Košutnjaku ili Adi. Nije to ružno, ali potrebno je da se narod bori za ono što hoće, niko vam sam ništa neće dati! Uvek je mladost ta koja pokreće i traži promene, a naša mladost odlazi iz zemlje, jer su je prevarili 50 puta.

Zoran Stojiljković: Hajde da, pre no što optužimo radnike, razmislimo ko je sve za ovih 30 godina izigrao njihovo poverenje. Ko se sve uspeo do vlasti obećavajući im švedski standard, brze pruge i hod ka evropskim integracijama, radikalan obračun sa korupcijom? Promeniće se sve kad prethodno pobedimo sopstvenu malodušnost, apatiju, nevericu da je moguće da se išta bitno promeni. Kada probudimo solidarnost i pobedimo strah od gubitka posla. Kada ubedimo ljude da je samoorganizovanje u sindikate i profesionalna udruženja časnije i hrabrije od skupljanja partijskih knjižica stranaka vlasti i logike gledanja svog posla!

2. runda

Često se čuju optužbe da su sindikalne vođe u dosluhu s vlašću i da se zato malo radničkih zahteva ostvaruje. Ima li u tome istine?

Ljubisav Orbović: Pitanje je samo u odnosu snaga. Kada su sindikati jaki, kada je odnos zaposlenih i poslodavca u korist radnika, onda se ostvaruje više zahteva. Niko mi nikad nije nudio novac da odustanem od radničkih zahteva. Bilo je pritisaka, teških reči na pregovorima, pa i napada u medijima. Nije cilj da se štrajkuje doveka, nego da se postigne neki dogovor. Kad idete ka dogovoru, morate ići na kompromis. Sindikalci su svesni da ne mogu baš sve da dobiju i zato uvek traže malo više, da bi izvukli maksimum. Na kraju kažu potkupljeni, a oni srećni što su dobili bilo šta.

Zoran Stojiljković: Jeste minimalizovana uloga sindikata, jer populisti na vlasti ne trpe nikakvu konkurenciju u predstavljanju interesa svog voljenog naroda i radnika niti bilo kakav veći, posebno pozitivni publicitet koji bi oni dobili u medijima. Ne tvrdim da nema primera skrivenih veza između vlasti, vlasničkih struktura i retkih intereždžija unutar sindikata. No, dopustite da neskromno uzmem sebe za primer - kakav sebični interes imam ja, da kao profesor Univerziteta, budem na čelu Nezavisnosti, sindikata koji zbog kritičkog odnosa prema svim vlastima grca pod teretom troškova iznajmljivanja skromnog prostora?

3. runda

Ima li previše sindikalnih organizacija u Srbiji i koliko bi trebalo da ih bude?

Ljubisav Orbović: Imamo četiri velika sindikata, od koga su dva reprezentativna. Kod nas svaki sindikat, teritorijalni, gradski, mora da bude registrovan kao pravno lice i onda, kada sve to saberete, ispada da mi u sistemu imamo skoro 10.000 sindikalnih organizacija. To u stvarnosti nije baš tako kako ljudi misle, ali da ima mnogo sindikata - ima. To su pravili različiti faktori, neki su bili i spolja, neke sindikate su organizovale političke partije. Recimo, GSP ima 23 sindikata, a "Železnice" 32, što je suludo.

Zoran Stojiljković: Ne znam dokle će se manipulisati podatkom o 20.000 sindikata na osnovu činjenice da ima toliko sindikalnih povereništva udruženih u nekoliko sindikalnih centrala. Drugi par rukava su "kućni sindikati" ili situacija u kojoj u pojedinim JP ili, recimo, u policiji ima i 20 sindikata. Ili logika po kojoj poslodavci ili pojedini ministri formiraju svoje partijske sindikate.

4. runda

Koji su glavni ciljevi vašeg sindikata u ovoj godini i šta želite da ostvarite?

Ljubisav Orbović: Da se nastavi rast plata. Ali i pitanje mladih. Kako za njih stvoriti ne samo radna mesta nego perspektivu u ovoj zemlji kako ne bi odlazili. Tu su i zaštita na radu, potpisivanje kolektivnih ugovora... Verujem da to može da se ostvari, inače ne bih bio tu i borio se.

Zoran Stojiljković: Jačanje socijalnog dijaloga i razumnog pritiska na vlasti i poslodavce kako bi se zaustavila dalja erozija radnih i sindikalnih prava. Od prava na štrajk, sigurnost rada i na privremenim, sezonskim i agencijskim poslovima do prava na kvalitetno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu. Ili pristojne penzije i adekvatnu socijalnu zaštitu. Poseban problem su siva ekonomija i rad na crno.

5. runda

Šta su najveći problemi u segmentima rada u Srbiji? Na šta vam se radnici najviše žale?

Ljubisav Orbović: U globalu su to plate, zarade, uslovi rada... Žalba broj jedan je prekovremeni rad, koji se ne plaća, sad se podrazumeva da treba da radite 10-12 sati. Dosta je zastupljen rad na crno i u sivoj zoni. Preko 330.000 minimalaca se mesečno isplati, a negde oko 1.900.000 ljudi radi u Srbiji. Veliki problem su i kazneni poeni pri odlasku u penziju.

Zoran Stojiljković: Na niske i neredovne zarade, nesigurni radni status, neuplaćivanje doprinosa, sužavanje radnih i sindikalnih prava, mobing i brojne pritiske...

Kurir.rs/Jelena Pronić

Foto: Printscreen