Nesposoban državni aparat pokušao je da izvede reformu u privredi koja je dovela do ogromnog rasta nezaposlenosti i velikih razlika u primanjima građana

Od 2. do 10. juna 1968. Beograd su žestoko potresale studentske demonstracije i brutalna akcija milicije protiv pobunjene omladine.


Decenijama kasnije, ti su dani u nezvaničnoj istoriji Jugoslavije slavljeni kao „dani ponosa i hrabrosti“, da bi ih sada, tačno pola veka kasnije, neki feljtonisti i novinari ocenili kao „čin koji je srušio lepu budućnost“... Šta su, zapravo, hteli ti studenti?


Šta se dogodilo u junu 1968. godine?

Tri godine ranije, državno rukovodstvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) izvršilo je reformu privrede čija je suština bila u uvođenju elemenata tržišta, svojstvenih kapitalizmu. Pojednostavljeno rečeno, do reforme bilo je važno da svaki građanin dobije posao - od reforme radnih mesta bilo je samo onoliko koliko je potrebno da preduzeće posluje sa dobitkom. Ovo je za posledicu imalo nagli rast broja nezaposlenih, a rešenje za njih nađeno je u otvaranju granica kako bi mogli da odu na rad u inostranstvo. Među onima što su ostali, zbog reforme koja je ukinula izjednačene plate i uvela veliki raspon zarada, narasle su socijalne razlike...


Nezadovoljstvo ovim posledicama privredne reforme, čiji su pozitivni efekti zbog nesposobnosti državnog aparata izostali, raslo je u masama, a najosetljiviji na promene u društvu bili su studenti. S jedne strane, oni su pripadali prvim generacijama koje nisu osetile rat - rođeni 1946. pa nadalje, a s druge, bili su, bar formalno, deo svetskog studentskog pokreta koji je tih godina dizao glavu širom sveta. Šezdesete godine u Evropi i SAD bile su u znaku protesta zbog rata u Vijetnamu, godine hipika i borbe za lične slobode, vreme opšte pobune protiv generacije očeva.


Iako je vrh Komunističke partije Jugoslavijom u ono vreme zaista vladao čvrstom rukom, a državna bezbednost, čuvena Udba, „o svima znala sve“, studenti nisu povijali glavu. Još 1966. godine došlo je do prvih demonstracija i sukoba sa milicijom, što je bila neka vrsta generalne probe za ono što će uslediti.


Sve je počelo iz najbolje namere i uz diskretnu podršku vlasti: beogradski studenti zakazali su za 23. decembar 1966. miting protiv rata u Vijetnamu. Na Filološki je došlo 3.000 ljudi, među njima i Ivo Andrić, a među govornicima Dobrica Ćosić.


Studenti su klicali: „Živeo narod Vijetnama! Dole agresija! Napolje svi Amerikanci iz Jugoslavije!“, a Dragoljub Mićunović, tada asistent Filozofskog fakulteta, sastavio je protestno pismo ambasadi SAD u Beogradu koje su učesnici, mimo dogovora sa vlastima, umesto da ga pošalju poštom, rešili da lično uruče. Raspoložene studente, međutim, na Studentskom trgu dočekao je kordon milicije. Na naređenje da se raziđu, odgovorili su povicima: „Ua, rankovićevci! Ua, džonsonovci!“


Aleksandar Ranković, ministar policije, nekoliko meseci ranije je smenjen, a Lindon Džonson bio je aktuelni predsednik SAD...


Da skratimo: većina studenata poslušala je naređenje i odšetala sa Studentskog trga, a one najupornije, njih tristotinak, rasturila je milicija šmrkovima sa vodom i suzavcem. Nekoliko desetina milicionera prodrlo je u zgradu fakulteta tukući studente koji su se razbežali po učionicama i kabinetima.

Znaci krize

ZNALO SE ZA BURU KOJA PREDSTOJI


Nezadovoljstvo studenata prilikama u zemlji posle privredne reforme i najavu predstojećih burnih zbivanja najefektnije je sažeo Đorđije Vuković, glavni urednik Studenta, u uvodniku objavljenom 21. maja 1968. Ispod naslova „Znaci političke krize“ sledila je rečenica: „Šta rade studenti? Spremaju li još nešto osim ispita?“

Sutra: Eksplozija u Studentskom gradu

Kurir / Momčilo Petrović

Foto: Arhiv Srbije