DANAS JE PETROVDAN! PRIČA SVEŠTENIKA NENADA ILIĆA DIRA SVAKOG VERNIKA U SRCE: Nemamo žara i često se zbunimo tražeći savršenstvo koje ne nalazimo ni u sebi ni u drugima!

Priču o apostiolima Petru i Pavlu koju je napisao na svom fejsbuku sveštenik Nenad Ilić širi se društvenim mrežama, a mi vam je na današnji veliki crkveni praznik Petrovdan prenosimo u celosti.

Zamislimo se svi koji smo ponekad skloni olakom procenjivanju ljudi i suđenju njihovih postupaka.

Da smo njihovi savremenici - kako bismo reagovali da smo se našli pored Hristovog učenika Petra, koji mu se zaklinjao na vernost, u trenutku kad ga se kukavički odriče pred neprijateljski nastrojenim sunarodnicima.

Ili kako bismo kao rani hrišćani gledali na neosetljivog i surovog Savla, potonjeg Pavla koji sistematično progoni hrišćane, sa ambicijom da se istakne u istrebljenju pošasti opasne po njegov narod i veru?

Da li bismo imali razumevanja ili bismo ih nazvali najgorim rečima osude i prezira?

Da, reći će neko, ali posle su oni pokazali svoju veru. Svesno su svoje živote dali svedočeći Hrista.

Da, posle. Ali mi u životu obično ne vidimo to "posle".

Skloni da idealizujemo vreme ranog hrišćanstva zanemarujemo žestoke međusobne sukobe prvih hrišćana. Pa i sukobe onih koji su bili uvereni da je Hristos došao samo Jevrejima i onih koji su smatrali da Hristovo učenje mora da se preda svim narodima i da se svi uključe u Crkvu.

Šta je radio tu Petar, a šta Pavle posle svog obraćenja. Šta su govorili jedan o drugom?

Kako je Petar - stena koja se kotrlja svojim temperamentom gledao na buđenje autoriteta u Crkvi nekadašnjeg Savla, koji ne samo da nije prepoznao Bogočoveka ni u vreme Njegove misije među Jevrejima, ni u vreme Njegovog raspeća i smrti, ni posle Njegovog vaskrsenja, nego je još progonio Njegove učenike - znači i samog Petra? Nego tek kad ga je, po pričanju nepoznatih svedoka, tamo negde na putu za Damask Hristos bacio na zemlju i oslepo da bi mogao zaista da progleda. I koliko je mogao da veruje tom novokrštenom?

A kako je Pavle gledao na tog neobrazovanog galilejskog ribara kome je dato da vodi Crkvu? Na osnovu svedočenja njegovih takođe neobrazovanih prijatelja?

Malo je o njihovim životima napisati romane, snimiti filmove, a hvala Bogu to nije ni potrebno, jer njihovo natkriljujuće prisustvo snažno osećamo u Crkvi i danas, kao što su to osećale i generacije hrišćana pre nas.

Možemo da im se obratimo, da od njih samih saznamo šta želimo o njima.
A šta će nam prvo reći ovi nesavršeni ljudi, koji su grešili i popravljali se, padali i dizali se?

U čemu je njihova tajna, zbog čega su tako nesavršeni toliko značajni? Što ne nađe Crkva neke savršenije da možemo da ih slavimo? :)

Nisu bili mlaki.

Obojica su hrabro predali svoje srce Hristovom plamenu ljubavi. Umeli su da se istinski pokaju. I umeli su u ljubavi da prihvate međusobne razlike, da im se i raduju.

I tako su postali Njegovi najbliži saradnici. I više od toga. Ne štedeći sebe otvorili su se za Hristovu Ljubav kojai je iz njih uklonila strah.

A bez straha - proširili su sa ostalim apostolima i njihovim nastavljačima Hristovu veru u celom svetu.

Ako danas uzdahnemo vajkajući se da je hrišćanska vera u povlačenju, da je svet sve više zaboravlja pa i odbija, setimo se da je to zbog toga što smo izgubili ono što je dvojicu nesavršenih Jevreja učinilo svetilima hrišćanstva i zapalilo plamen u milionima ljudi do danas.

Nemamo žara. Postali smo mlaki. I često se zbunimo tražeći savršenstvo koje ne nalazimo ni u sebi ni u drugima. I tako samo nalazimo opravdanje za svoju mlakost i malodušnost.

Ako prezremo mlakost i razgorimo u sebi žar Života do mere sposobnosti za žrtvu, ma kolika ona bila, Hristos će nam pokazati da naš put ipak nije pre svega u postizanju savršenosti, u formama i pravilima, nego u ljubavi.

I mnogi će onda to prepoznati. Svetlo će se ponovo jače zasjati. Neće samo treperiti.

Kurir.rs/Foto: Wikipedia, Foto: Privatna arhiva