Kineski trgovci sve masovnije odlaze iz Srbije. Gotovo svakodnevno zatvaraju radnje, a kao razlog navode pad prometa i nemogućnost da plate zakup. Njihove srpske kolege tvrde da je razlog to što više ne mogu da posluju na crno.

Da li je kupovna moć u Srbiji toliko opala ili je Kinezima u Srbiji rad postao neisplativ zbog poreskih kontrola i nemogućnosti da rade na crno, ali je činjenica da se broj kineskih radnji smanjio za više od 20 odsto.

Pre pet godina u Srbiji je bilo oko 10.000 kineskih prodavnica, danas ih ima 7.500, a broj kineskih državljana u našoj zemlji se smanjio sa 12.000 na oko 7.000, pokazuju podaci Mreže za poslovnu podršku.

Samo u Beogradu je živelo oko 9.000 Kineza, a danas ih ima upola manje. Istovremeno je padala i dnevnica zaposlenih u kineskim radnjama sa 1.500 dinara, koliko su zarađivali pre pet godina u tržnom centru u novobegradskom Bloku 70, na 900 dinara koliko zarađuju danas.

Kineski trgovci tvrde da je kupovna moć u Srbiji toliko opala, da su i njihovi jeftini proizvodi za nas skupi.

Nova tržišta pronašli su, kažu, u Poljskoj, zemljama Južne Amerike i pojedinim državama Afrike. Mnogi su otišli i u Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku, neki u Hrvatsku i BiH. Tamo je, kako kažu, prodaja bolja i lakše je platiti troškove zakupa i radnika.

S druge strane, srpski trgovci koji imaju tezge i objekte u blizini kineskih tvrde da oni, u stvari, odlaze zato što više ne mogu da rade na crno i ne mogu da izbegavaju plaćanje poreza i prijavljivanje radnika.

Marko Radović, konsultant u Mreži za poslovnu podršku, kaže za "Blic" da je u Srbiji u poslednjih nekoliko godina zatvoreno najmanje 2.000 kineskih radnji.

"Najviše ih je otišlo u okolne zemlje, članice Evropske unije, a neki su biznis prebacili i u Bosnu i Hercegovinu. Razlog je sigurno procena da u tim zemljama mogu više zaraditi jer veći standard znači i veću potrošnju", ocenio je Radović.

Dodaje i da u Srbiju istovremeno sve češće dolaze Turci i Indijci koji pokreću biznis sličan kineskom, a baziran je na prodaji garderobe, igračaka i kućne galanterije, i tako im prave konkurenciju.

Kinezi su, podsetimo, po dolasku u Srbiju masovno otvarali radnje po celoj zemlji, najviše u Beogradu uživajući blagodeti lagodne poreske politike. Javna je tajna bila da Kinezi ne prijavljuju radnike i da su mnogi izbegavali plaćanje poreza, a da ih poreski inspektori nisu posećivali i kažnjavali.

Kada je Poreska uprava 2013. godine prvi put najavila oštriju poresku politiku i kontrole fiskalnih računa u njihovih 300 objekta, mnogi Kinezi su počeli da zatvaraju radnje na nekoliko dana. Tada su na vratima prodavnica stajala obaveštenja da trgovine ne rade - zbog smrtnog slučaja, bolesti, ili odmora.

Pola godine nakon toga, mnogi su na radnje počeli da stavljaju katanac.

Kinezi su u Srbiju počeli da dolaze početkom devedesetih, u vreme hiperinflacije, kada je za njih liberalizovan vizni režim. Najviše ih je došlo iz provincija Džeđang i Fuđijen, koje su poznate kao tekstilni centri. U Srbiji su isprva najviše prodavali garderobu, a vremenom su biznis počeli da šire na igračke i pokućstvo. Prema podacima Unije poslodavaca, u Srbiji je najviše živelo između 10.000 i 12.000 Kineza, a više od polovine ih je radilo na crno.

Kurir.rs/Blic/Suzana Lakić/Foto: Carina