INTERVJU NEDELJE ALEKSANDRA NINKOVIĆ TAŠIĆ: Sramota je što Pupin nema spomenik u Beogradu!

Mihajlo Pupin je kao nijedan drugi čovek u srpskoj istoriji uticao na zbivanja u najtežim vremenima, a zauzvrat nije dobio ni spomenik u Beogradu, kaže u intervjuu za Kurir Aleksandra Ninković Tašić, predsednik Obrazovno-istraživačkog društva "Mihajlo Pupin".

Čini se da su njegov lik i dela potcenjeni u Srbiji?
- Trebalo bi da brinemo o njemu, ali nismo 100 godina. Valjda smeta njegovo jasno srpstvo, koje je široko otvaralo sva vrata u svetu. Nažalost, to srpstvo je neka vrata u Srbiji i zatvorilo. Njegova vera je smetala komunizmu, on je svoj naučni ekspoze počinjao rečima: "Nauka me je učinila boljim hrišćaninom." On je dokazao naukom kako komadić zvezde živi u svakom čoveku i da naše duše pulsiraju isto kao kosmos. To je bio problem. Tužno je kad otvorite srpski prevod Pupinove autobiografije i u njemu nema dela o Svetom Savi, a ona je decenijama bila u obaveznoj literaturi Amerike i ostalih država. Reč Bog izletela je iz Pupinove knjige, kao i božanstven predgovor Miloša Crnjanskog. Bio je naš najveći zaštitnik u 20. veku, stajao je kao anđeo čuvar ovog naroda.

Proslavljeno je 100 godina od Dana Srbije u Americi, kada se srpska zastava vijorila nad Belom kućom. Kolika je Pupinova uloga u svemu tome?
- Velika je uloga Pupina. Voleo ga je tadašnji američki predsednik Vudro Vilson, a vi ne možete da upoznate Pupina, a da ne zavolite ceo srpski narod. Vilsonov govor koji je pratio Dan Srbije u Americi liči na pisanje Mihajla Pupina i ta zastava je samo jedan detalj i simbol stradanja srpskog naroda i poštovanje koje zaslužuje. I Pupin i vladika Nikolaj Velimirović objašnjavali su da je srpski narod bio brana koji štiti čitav zapadni svet od udara.

Kako Srbija da se oduži tom velikom čoveku?
- Mi smo u velikom zaostatku... Amerika je sve uradila za njega. Čak su tajno, jedini put u svojoj istoriji, još za Pupinovog života, čelnici Kolumbija univerziteta zgradu za fiziku nazvali Pupinovim imenom i on ima svoju stolicu, što je čast koju ima jedino još Isak Njutin. Morate da zaslužite, recimo, da dobijete Nobelovu nagradu da biste uopšte smeli da sednete u Pupinovu stolicu. Odredili su čak i medalju s Pupinovim imenom, čiji su dobitnici najveći svetski naučnici, i ne daje se svake godine. Krater na Mesecu, kao i mala planeta, nosi Pupinovo ime.

U poređenju sa tim počastima u Americi, kakvo je stanje u Srbiji?
- Nažalost, u Srbiji ne postoji skoro ništa. Kompleks u njegovom rodnom mestu u Idvoru je u ruševinama... Jedva smo našli grob njegovih roditelja, koji je bio zarastao u korov. Ali to nije dovoljno. Mi nemamo spomenik Mihajlu Pupinu u Beogradu. Ja ne mogu da verujem da čovek koji je sve što je stekao dao našem narodu, darivao, darivao, darivao, nema spomen-obeležje u Beogradu. Nemamo mesto gde ćemo podići pogled i reći: "Hvala, idvorski pastiru, što si brinuo decenijama o našoj zemlji u najtežim vremenima." On ima 18 doktorata u Americi, a poslednji je dobio od Beogradskog univerziteta. Setili se kad je već bio u postelji. Nismo mu se odužili kako treba. U škole bih uvela predmet pupinizacija.

Šta znači termin "pupinizacija"?
- Pupinizacija je termin koji se tiče njegovog pronalaska kalemova, ali kod mene zapravo ima veze sa umrežavanjem pravih vrednosti i istinitih priča koje se pletu kroz život. On je govorio, stvarao i delovao tako da ovaj svet bude bolji i da bude lakše srpskom narodu. To je pupinizacija, to je motiv i misija. Jedino nam ostaje da ga stavimo u srca. Bez daha me ostavlja kako je na put u potragu sa znanjem krenuo sa jednim kožuhom, gladan i žedan... Kad je već stekao sve u Americi, rekao je: "Znanje mi je donelo imanje, a ne obrnuto. A prvo, iznad svega, ja sam tražio carstvo nebesko, pa ostalo šta dođe." On je čitav život sebe nazivao idvorskim pastirom.

Kurir.rs / J. Pronić - A. Ivanović