GDE BI SRBIJI BIO KRAJ DA JE IMA: Lakše je napraviti atomsku bombu, nego sijalicu! Uranijum se prodavao NA PIJACI
Za proizvodnju nuklearnog oružja potreban je obogaćeni uranijum, koji mi ne možemo da proizvedemo. Ali on može da se nabavi i na drugi način...
Gde bi Srbiji bio kraj da ima atomsku bombu!
Ova rečenica možda zvuči krvožedno, ali činjenica je da naša delegacija ne bi u Briselu morala, kako su sami rekli, da spava na podu i gladuje jer bi pregovori bili bi završeni posle prvog sastanka. I to onako kako Srbija želi, budući da nuklearno oružje u arsenalu predstavlja neoborivi argument za svakim pregovaračkim stolom.
- Državu koja ima nuklearno oružje i tehnologiju za isporučivanje na daljinu, odnosno rakete, teško da mogu kažnjavati i pritiskati velike sile. Za razliku od malih zemalja koje nemaju mogućnost takve odbrane - ocenio je pre dve godine politički analitičar iz Zagreba Igor Tabak, a slično tvrdi i vojni analitičar Aleksandar Radić u intervjuu koji objavljujemo uz ovaj tekst.
Pa zašto onda...
Sve lepo piše...
O nastojanju Jugoslavije da u Titovo vreme napravi ovu bombu pisali smo na prethodnim stranama, kao i o razlozima zašto u tome nije uspela. Ali od tada su se okolnosti mnogo promenile...
April 1967. godine
Šezdesetih godina prošlog veka, u jeku Hladnog rata, kada je strah od nuklearnog sukoba (opravdano!) bio na vrhuncu, američka Nacionalna laboratorija za radijaciju Univerziteta Berkli u Kaliforniji pokušala je da utvrdi koliko je realna opasnost da neka mala zemlja („N-država“) napravi svoju bombu.
Trojici mladih fizičara koji su tek doktorirali dat je zadatak da konstruišu atomsku bombu koristeći samo javno dostupna dokumenta i računarsku tehniku kojom raspolaže prosečan fakultet... Posle dve i po godine rada, u aprilu 1967. godine, oni su laboratoriji predali iscrpne i potpune planove bombe!
Ako se uzme u obzir da, za razliku od šezdesetih, sada imamo internet koji sadrži podatke o kojima su mladi doktori fizike mogli samo da sanjaju, a da su od ondašnjih računara jači obični mobilni telefoni... zaključak se sam nameće: atomsku bombu nije teško konstruisati!
Uostalom, jedan drugi primer iz SAD to apsolutno dokazuje: pre deset godina godina svi američki mediji objavili su vest da je izvesni Džon Kosten-Mjulen, vozač kamiona iz Milvokija, posle 25 godina rada, baveći se tim hobijem samo u slobodno vreme, napravio apsolutno verne kopije bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki.
I on je koristio samo javno dostupne podatke, a na kraju je, pomalo razmetljivo, izjavio da je „lakše napraviti atomsku bombu, nego sijalicu“!
Komentarišući Kosten-Mjulenov rad, Džefri Luis, profesor sa Midlberi instituta u Montereju, rekao je: „Ako neko misli da nedostatak znanja onemogućava malu naciju da se dokopa nuklearnog oružja, neka se seti ovog čoveka!“
Uranijum na pijaci
Istinski problem predstavlja nabavka sirovine - obogaćenog uranijum ili plutonijuma. Da ne ulazimo sada u detalje, najkraće rečeno: uran iskopan iz rudnika mora da se preradi da bi mogao da se iskoristi za bombu, a postrojenja za preradu, „obogaćivanje“, veoma su glomazna i skupa. I što je još gore po onog ko želi bombu - pod apsolutnom kontrolom službi bezbednosti... Čitav sukob SAD i Irana vrti se oko nastojanja ovih drugih da naprave svoja postrojenja za tu operaciju. Ali...
Pre 11 godina obelodanjeno je da su agenti ruske bezbednosne služba FSB i njihove gruzijske kolege uhapsile izvesnog Olega Kinsagova, koji je obogaćeni uranijum prodavao - na pijaci! Kod njega je, prilikom hapšenja u Gruziji, u džepu pronađeno 100 grama visoko obogaćenog uranijuma zamotanog u plastičnu kesicu. Ova količina dovoljna je za pravljenje male atomske bombe, a istraga je utvrdila da je Kinsagov bio našao kupca spremnog da za uranijum plati milion američkih dolara. Smatra se da je sadržaj kesice verovatno ukraden iz vojnih postrojenja, ili iz postrojenja za istraživanja, negde u bivšem Sovjetskom Savezu. Ukupno je iz ovih postrojenja u prvoj deceniji 21. veka, utvrdili su naučnici sa Univerziteta Stanford, prokrijumčareno više od 40 kilograma uranijuma i plutonijuma...
Vojni i politički analitičari moraju da se drže zakona i međunarodnih normi, koje su tako skrojene da je ulazak malih zemalja u klub posednika nuklearnog oružja praktično onemogućen. Ali u praksi, prosto rečeno, i mi možemo imati atomsku bombu, pod uslovom da nas ne uhvate!
Samo treba hteti i smeti...
(Kurir / Momčilo Petrović Foto: Profimedia, Shutterstock, Marina Lopičić)
"INTERES ZA VRAĆANJE U SRBIJU SVE VEĆI" Predsednik Vučić: Oko Božića plan za povratak ljudi iz dijaspore