ZA ATOMSKU BOMBU TREBA VAM URANIJUM, SRBIJA GA IMA NAPRETEK: Nijedna vlast nije htela da zatvori RUDNIK URANA! Kao da ga čuvaju za ne daj bože

Nijedna vlast od Tita do danas ovaj rudnik urana nije htela da proglasi konačno zatvorenim. Kao da ga čuvaju za ne daj bože

Sredinom pedesetih godina prošlog veka, drug je Tito izdo naređenje: „Nađite uranijum kako znate i umete!“ O „uranijumskoj groznici“ i pokušajima da se napravi atomska bomba opširno pišemo na narednim stranicama. Ovde navodimo samo jedan detalj: poštarima, učiteljima, sudskim pozivarima i ostalim državnim činovnicima na službi po selima masovno su razdeljeni Gajgerovi brojači da njima mere radioaktivnost brda i dolina... Čiji je brojač na obroncima Stare planine poludeo, ne zna se, tek, istog trena obaveštena je Udba u Knjaževcu, a odatle je poslat šifrovani telegram Leki Rankoviću na ruke: „Našli smo strinu. Odličnog je zdravlja!“ Leka je, naime, u državnoj hijerarhiji bio odmah iza Tita, šef svih policijskih i tajnih službi, ali i predsednik Savezne komisije za nuklearna istraživanja.

Kao Bor, zamalo

Slični telegrami brzo su stigli iz još nekih krajeva zemlje, ali je komisija zaključila da je ono u istočnoj Srbiji najizglednije. Na ledini na ulazu u dolinu Trgoviškog Timoka, za manje od godinu dana, podignuto je naselje Kalna: tipske zgrade sa tristotinak stanova, hotel, škola, opština, kafane... i tu su dovedeni stručnjaci i rudari, svi provereni u Udbi! Sa pomoćnom radnom snagom iz okolnih sela, u rudniku otvorenom 1963. godine, radilo je oko 800 ljudi!

- Slušao sam starije da je bilo planirano da Kalna bude drugi Bor, toliko velika i jaka... samo da je nastavila da radi - priča Radiša Davidović, šef mesne kancelarije, o slavnim danima.

Kopalo se prvo na mestu Aldina Reka, pa Mezdaja, i na kraju u Gabrovnici, ali uranijumska žila nije bila jaka koliko se želelo, i koliko je za bombu bilo potrebno, pa je već 1965. godine rudnik zatvoren.

Jedne noći - tako se u ono vreme radilo, bez odlaganja i preko kolena - treća smena izvedena je iz okna, i tu, pod žutim svetiljkama, pročitano im je da se rudnik ujutru zatvara. U narednim danima, premešteni su u druge, „obične“ rudnike, a Kalna je opustela.

„Opasnost. Kontaminacija“

Nešto opreme odneto je, a nešto - onaj deo koji je zračio - zaključano je u magacine iza jakih drvenih vrata i žuto-crnih tabli sa upozorenjem na radioaktivnost. Kad su i administrativne zgrade ispražnjene, u Gabrovnicu su došli mineri i zarušili ulaz u jamu, a preko jalovišta, gde je odlagan otpad iz procesa prerade rude, sipan je zeolit, pa preko njega zemlja...

Ovih dana bili smo u rudniku urana u Gabrovnici. Svedočimo: iz zemlje na zeolitu sada raste trava, jaka drvena vrata su trula, a sve je drugo, izgleda, isto kao što je bilo. Samo zarđalo.

Nekoliko puta godišnje u Gabrovnicu dolaze stručnjaci iz Javnog preduzeća „Nuklearni objekti Srbije“, kojem je u opisu posla nuklearna bezbednost i zaštita od zračenja. Prikupe uzorke vode i tla i izmere im radioaktivnost.

- Uvek su do sada izmerene vrednosti bile u granicama propisanim međunarodnim standardima - kaže inženjer Ivana Maksimović.

Nije nam ništa preostalo nego da joj poverujemo, i da zakoračimo kroz zarđalu veliku glavnu kapiju. „Opasnost. Kontaminacija“, jasno i glasno pisalo je na njoj.

Takvih upozorenja ima svuda u rudniku, i jedino oni nisu nagrizeni rđom - očigledno se uredno zamenjuju novim. Dobili smo lične merače zračenja, a pored toga, od nas se nije odvajao tehničar dozimetar Dejan Đorđević, koji je u svakom trenutku merio zračenje kojem smo bili izloženi. Na kraju, pre nego što smo izašli iz rudnika, proverio je ostatke zemlje na našoj obući... Drugi naš domaćin, rukovodilac sektora za nuklearnu bezbednost Miloš Mladenović, objasnio je da je reč o standardnoj proceduri.

Smrtonosna svetlost

Standardna ili nestandardna, tek aparat koji je nosila Ivana Maksimović negde je zujao jače, negde slabije, negde je, činilo se, divljao. Ali niko se od njih nije uzbuđivao.

- Svi rezultati su u granicama dozvoljenog - ponavljali su.

I još su kazali da 40 puta veću dozu zračenja primimo tokom jednog sata leta avionom na visini od 10.000 m, nego ovde u travi Gabrovnice. Nije bilo razloga da im ne verujemo, ali tada, tamo, ne bi delovala čudno ni zmija sa dve glave...

Uran je to! Godinama i decenijama pletu se legende oko ovog rudnika: zrači, noću se javlja zelenkasta svetlost, ali ko joj priđe, umre; drugi su videli vanzemaljce, i oni su, srećom, ostali živi i o tome pričali pred zadrugom, uz pivo; treći su gledali radnike u skafanderima koji zakopavaju nuklearni otpad... Koliko god te priče bile strašne, meštani se, dokazano je, urana ne boje!

Pre desetak godina, lopovi su isekli metalnu ogradu iz okna objekta za filtraciju i prodali je otpadu. Sa otpada, upućena je u velikom tovaru gvožđa u železaru u Skoplju, ali je cela pošiljka vraćena sa granice kad su makedonski inspektori ustanovili povišenu radioaktivnost gvožđa...

- Posle svakog napisa u novinama, upadnu u rudnik i polome neka vrata ili nešto odnesu - kaže nuklearni tehničar Milutin Božović, jedina osoba kojoj je sada rudnik urana radno mesto. Nadzire rudnik.

On je u Gabrovnici poslednjih tridesetak godina i pamti i vreme kad je tu, posle zatrpavanja okna, prerađivana šljaka iz Trepče. U procesu se koristila jaka kiselina, dovožena u buradima. Otuda priča o zatrpavanju nuklearnog otpada. Radnici su, dok su je pretakali, nosili zaštitna odela, pa je tako, kaže Milutin Božović, nastala i legenda o vanzemaljcima.

Jedna misterija, međutim, postoji i dalje: nijedna vlast od Tita do danas rudnik urana u Gabrovnici kod Kalne nije proglasila konačno zatvorenim. Status rudnika je i dalje: „Obustavljeno kopanje.“

Ulaz u okno jeste zatrpan, grede koje su podupirale svodove okna svakako su istrulele, ali brzo bi sve to moglo da se vrati u upotrebno stanje.

Kao da neko rudnik čuva za ne daj bože...

Prema zvaničnim informacijama, „u Srbiji danas nema aktivnih rudnika urana niti instaliranih prerađivačkih kapaciteta“.

Nezvaničnih informacija nema.

Uran je to!

(Kurir / Momčilo Petrović Foto: Vladimir Šporčić)