NAJVEĆA POTRAGA ZA BLAGOM U SRBIJI DESILA SE 90-IH: Grupa žestokih momaka tražila je BOGATSTVO NEMANJIĆA, a dolazio je i Arkan!
Grupa žestokih momaka i kontroverznih biznismena, predvođena bratom generala policije Radovana Stojičića Badže, duže od godinu dana bušila je stene u potrazi za blagom Nemanjića, a novine su uredno o tome izveštavale javnost
Bilo je na ovim prostorima i strogo tajnih i bolje ili lošije prikrivenih potraga za blagom, a samo se o jednoj - onoj iz devedesetih godina prošlog veka u Miljkovcu - u novinama pisalo dok je još trajala!
Politika je zaozbiljno objavila rukom nacrtanu mapu kojom se rukovode tragači - skicu dve prostorije iza tajnih kamenih vrata, pune srebra i zlata. A Večernje novosti su klicale: „Uskoro ćemo da vidimo kako se prašina taložena vekovima skida sa krune Nemanjića“, uz napomenu da je blaga toliko da će znatno popraviti devizne rezerve zemlje!
Kopali iz čista mira
Do dana današnjeg, međutim, ostalo je nerazjašnjeno da li je zaista bila reč o državnom projektu krpljenja rupa u budžetu ili o paradržavnoj akciji sa predumišljajem da se napune privatni džepovi. Neki učesnici ove „najveće potrage za blagom na Balkanu“ više nisu živi, drugi su na robiji, treći nisu raspoloženi da pričaju, a vlasnik imanja na kojem se kopalo i svedok - a možda i učesnik svih zbivanja - Jovo Branković i posle toliko godina neodređen je. Čas „milicija je pomogala“, čas „milicija nije pomagala“... Ali, krenimo redom.
Miljkovac je selo u niškoj opštini Crveni krst... od tristotinak duša. Na visu iznad sela nalaze se ruševine utvrđenja iz vizantijskog doba (peti i šesti vek) koje narod naziva Gradište, a među tim ruševinama je jama ozidanog ulaza i svodova. Ko je prvi pomislio da se tu nalazi neko blago, nije poznato, ali svakako je bilo davno. Uostalom, teško da u istočnim i južnim krajevima Srbije ima pećine ili veće rupe za koju narod nije tvrdio da u njoj hajduci, Turci, vile... nisu sakrili zlato. Elem, priča o „miljkovačkom zlatu“ ukorenila se u narodu, pa je tako došla i do vlasti. Šezdesetih godina prošlog veka, priča Jovo Branković, ovde je i JNA kopala „iz čista mira“ - ali uz zidove nekakve stare kule na susednom brdu. O pojedincima i manjim grupama koji su se svih ovih godina peli do Gradišta da i ne govorimo. Onda je došlo leto 1993.
Jovo je tada, kao i pre i posle, radio kao zidar širom zemlje. Tad se desio u Beogradu kad su mu javili da na Gradištu - koje se nalazi na zemlji što ju je još njegov otac kupio za napasanje ovaca - neki ljudi kopaju nešto.
Vozom u Niš, pa autobusom u selo, kući, gde mu je žena sve potanko opisala, pa uz brdo pešice...
- Dobar dan, ljudi, imate li vi dozvolu da kopate na mom imanju? - kaže da ih je pitao. I još kaže: tu grupa njih, a pored rupe milicajac u uniformi, čuva ih.
- Mi tražimo blago Nemanjića, radimo za spas Srbije. Kad ga nađemo, bićeš pravedno obeštećen - rekao mu je jedan. Jova je potom otišao u Niš, u SUP. Tu su mu rekli isto: „Blago Nemanjića... Spas države... Pravedna nadoknada kad nađu blago...“, kao i da sve dozvole imaju, ali mu niko nikakav papir nije pokazao.
Jova je savio šipke i nije više tražio dozvole. Obilazio ih je, ili im prodavao rakiju u svojoj kući, klimao glavom kad su mu govorili: „Blizu smo! Samo što ga nismo izvadili!“, i gledao šta se dešava.
Zapamtio je nekog dugokosog Italijana, vidovnjaka Salvatorea, što je nosio visak i usmeravao kopače. Taj je posle ubijen u zatvoru ili poginuo u saobraćajnoj nesreći, nismo dobro shvatili iz zamršene Jovine priče. Na Gradištu je bio i domaći vidovnjak sa rašljama, Jova ga je viđao u reklami za časopis Treće oko pre TV dnevnika, a pojavom i autoritetom izdvajao se brat zamenika ministra policije Radovana Stojičića Badže, Siniša. Jovo ga smatra glavnim u grupi... Defilovali su čvrsti momci i kontroverzni biznismeni iz Pomoravlja, a jednom je, priseća se, dolazio i Arkan.
San mnogih tragača
Tražilo se viskom i rašljama, pa detektorom, i kopalo, ozbiljno, mašinama i dinamitom, gotovo godinu dana. Probijane su monolitne stene, „živi kamen“, sve u nadi da je iza njih prolaz. Jovo kaže da je tragače u napredovanju podzemnim hodnicima sputavao strah od zamki - podova koji propadaju, svodova što se obrušavaju i kopalja koja iskaču iz zidova - koje su vlasnici blaga postavili...
Isprečila se i druga jedna smetnja: u proleće naredne, 1994. godine, sud je na zahtev Zavoda za zaštitu spomenika iz Niša zabranio kopanje na Gradištu „zbog oštećenja kulturnih dobara“. To kopače nije omelo, pa su radovi nastavljeni još nekoliko sedmica.
- Jednog dana samo su radnici nestali. Ostavili dvojicu kao obezbeđenje, ostali otišli... Tog dana je odnekud doleteo helikopter i zaustavio se u vazduhu iznad rupe. Jedno dvadeset minuta je stajao tamo i samo radi cake-cake-cake... a onda uhvati pravac i ode! - priča Jovo. I dodaje: „Ako je neko nekad odneo nešto iz rupe, tad je bilo!“
Miljkovačko blago i danas je san mnogih tragača. Padine visa na kojima je Gradište prekopane su rupama, ali u njihovom rasporedu nema nikakvog sistema. Jedino ako njihov položaj nije upisan u nekoj mapi kao: „Osam koraka od belog kamena ka vrhu trećeg brda...“
Mada, ko zna!
Kurir/ Momčilo Petrović
Foto: Vladimir Šporčić
VUČIĆ RAME UZ RAME SA SVETSKIM LIDERIMA: Predsednik na Samitu Evropske političke zajednice o ozbiljnim izazovima i sukobima sa kojima se suočava ceo svet (FOTO)