PANTO, BRATE MOJ! ZAŠTO JE BAŠ TEBE BOG UZEO? Potresno pismo sestre dečaka ubijenog pre 15 godina u Goraždevcu!

Aleksandra Dakić Jovović, rođena sestra ubijenog dečaka Pantelije Dakića (12) u Bistrici kod Goraždevca, napisala je potresno pismo povodom 15 godina od jezivog zločina nad njenim bratom i njegovim drugarom Ivanom Jovovićem (19).

Ista pitanja bez odgovora stežu grudi svakog zadravorazumskog bića, a pogotovo 13. avgusta, na godišnji pomen ubistva nesrećnih dečaka. Sve je bilo isto i ovog 13. avgusta. Pante i Ivana nema. Ubice nema...

Pantina sestra Aleksandra i dalje piše svoj dnevnik tuge i bola. Deo je podelila s nama, objavljujemo ga danas. Majka dvojice dečaka i supruga Tomislava, gle sudbine, brata ubijenog Ivana Jovovića, vremenom je smogla snage da svu svoju bol podeli kroz reči.

- Dnevnik pišem svih ovih godina, kada god mi je teško, kad su porodična okupljanja... Sada sam skupila hrabrosti i snage da deo pisma Panti objavim, baš na 15. godišnjicu ubistva. Nisam otišla na parastos u Goraždevac. Otišao je Tomislav. Ostala sam da čuvam decu u Kragujevcu. Najžalije mi je mojih roditelja, koji su tamo sami, pošto ni drugi brat koji je u Austriji nije mogao da dođe na pomen - otvara dušu Aleksandra.

Ovu hrabru ženu brine nemirna situacija u rodnom gradu.

- Majka radi kao bibliotekarka u školi, ali pitanje je da li će ta škola ostati srpska. Često nestaje struje, a kad je tako, ne rade ni telefoni, pa ne mogu ni da čujem roditelje. I moji i Tomini roditelji su ostali u Goraždevcu zbog grobova naše braće. Njima je najteže - priča Aleksandra.

Kako kaže, zbog budućnosti svojih sinova, sedmogodišnjeg Pavla i jednogodišnjeg Tihona, mesecima već razmišlja da ode iz Srbije.

- Tomislav kao profesor matematike već godinama putuje svakog dana iz Kragujevca u Gornji Milanovac na posao i nazad. Ne možemo više tako. Već uveliko uči nemački jezik, prevodi diplomu, prikuplja papire, nakon čega će tražiti posao u Nemačkoj - kaže Aleksandra.

Juče je u Goraždevcu održan parastos za ubijenu decu. Pomen je držao iguman manastira Draganac Ilarion, koji je poručio da Srbi moraju ostati tu gde su rođeni.

Vreme ne leči sve

"Panto moj,

pišem ti ovo da olakšam sebi, iako ga ti nikad nećeš pročitati jer su te uzeli.

Dragi brate, kako sam samo želela da... Da čuješ tu reč iz mojih usta i koliko sam samo puta sanjala da ću je izgovoriti, dok si ti tu, da me čuješ. Koliko puta sam želela da mi te život vrati bar na jedan tren, bar jednom da te zagrlim i da izgovorim reč "brate".

Koliko sam samo sanjala o tome, i dalje o tome sanjam, ali sad sam odrasla i znam da se to nikad dogoditi neće. Bog mi te uze i nikad ne vrati niti će te vratiti. Šta da kažem, brate moj? Koliko sam puta plakala, koliko sam puta poželela da me Bog uzme sebi kao što mi je uzeo tebe. Zapitam se čemu sve ovo vodi? Zašto je baš tebe Bog uzeo sebi? Zašto se meni baš sve ovo desilo? Zašto baš ja da stalno patim? Zar sam zaslužila sve to? Ali, kažu da sve ima razlog i da posle kiše dolazi sunce, znam i to, dođe jako sunce ali se kiša opet vraća..

Meni je sunce baš na Zadušnice donelo prvu sreću, Pavla, isto mi je tako sunce na dan Svetog Stefana Dečanskog donelo drugu sreću, Tihona, i znam da nije to slučajno, znam da si uvek tu i to me svih ovih 15 godina drži da te čuvam jako u srcu kao moju podršku i snagu.

Zanimaju te mama, tata i brat? Pitaš se kako su oni? Pa, brate moj, i oni su dobro, postali su baka i deka, a Nemanja ponosni ujak. U svim trenucima naših života si nedostajao, a tek ćeš da nedostaješ.

Teško je brate iz dana u dan, i ne verujem u onu frazu da vreme leči sve, nedostaješ mnogo. Ali, ja sam jaka osoba, izdržaću kao što sam sve izdržala. Za svoje godine sam puno proplakala, to je i razlog što sam zrelija, ali svejedno se smejem i smejaću se uvek, zbog tebe. Nasmejana sam stalno, pred drugim ljudima. Kad sam sama kod kuće, isplačem se, olakšam sebi. Kad mi suza krene, ja je vratim odakle je došla, a nekad ona mene pobedi, pa krene jedna, druga pa treća i ja tu ništa ne mogu. Prepustim se suzama i emocijama. Brate moj, ja sam sada majka, teško mi je što nisi bio tu da me zagrliš jako i da sa tobom podelim najsrećnije trenutke u životu kao što su bili majka, tata i Nemanja.

Imam i prijatelje koji su stalno uz mene. Nema ih puno, ali su svaki put su tu za mene.

Brate moj, pišem ti ja stalno i pisaću. Tvoja sestra."

Kurir.rs/Blic/Marko Tašković/Foto: EPA