REČI ZA ISTORIJU! SAV NAŠ ZAVIČAJ JE U KRVI I SUZAMA! Ovako se veliki Mihajlo Pupin na VIDOVDAN obraćao Srbima u Americi

Čuveni Mihajlo Pupin obratio se na Vidovdan 1915. godine svim Srbima u Americi, zajedno sa dr. Pajom Radosavljevićem, profesorom univerziteta Njujork

Mi dolepotpisati dogovorili smo se da vam na ovaj značajni istorijski dan progovorimo jednu značajnu reč, reč od braće braći, od srca srcu, i od razuma razumu. Reč je o vremenu u kome živimo i o našoj dužnosti u tome vremenu.

U istoriji ljudskoj nije bilo vremena tako velikog i tako sudbonosnog kao što je naše vreme. Sudbonosno je naše vreme po život svih država, svih plemena i svih naroda i svih generacija ljudskih koje sada žive i koje će posle nas doći. Istorija je na preokretu. Jedna istorija sveta je na završetku, druga na početku.

No, najsudbonosnije je ovo vreme po naš srpski narod. Srbija je zajedno sa svojom sestrom Crnom Gorom žrtvujući ove dve godine vodila krvavu borbu, za oslobođenje naše braće u Staroj Srbiji, u Maćedoniji i Skadarskoj oblasti. Njena borba krunisana je sjajnim uspehom. Srbija - opet žrtvujući sve - vodi već punu godinu dana krvavu borbu s najvećim neprijateljem Srpstva i Slovenstva: Austrougarskom. Ova njena borba krunisana je do danas još sjajnijim uspehom. Srbiju danas s ponosom zovu svojim saveznikom najveći i najhumaniji narodi u svetu, kao što su Englezi, Francuzi i Rusi.

Ali uspeh i slava Srbije plaćeni su i plaćaju se još velikim žrtvama i velikim stradanjem celoga srpskog naroda u našem starom zavičaju. Stradaju oni koji se s puškom u ruci bore za oslobođenje svoje braće, a stradaju isto tako i oni koji, mučeni i ponižavani po tamnicama austrijskim, čekaju to oslobođenje. Sav naš zavičaj pokropljen je krvlju i suzama. One zemlje gde smo rođeni, i gde su grobovi naših predaka, obavijene su sada crnom tugom i ispunjene neiskazanim bolom.

Treba li mi, Srbi u Americi, u ovakvom sudbonosnom vremenu da živimo kao što smo živeli u prošlom vremenu? Treba li da trošimo našu snagu oko naših sitnih sporova i da se kritikujemo zbog naših sitnih pogrešaka? Treba li da rasprom naših ličnih stvari zasenimo stvari nacionalne? Treba li da mi rečima svojim i delima potamnimo onu slavu, srpsku, koja je tako skupo plaćena i koja diže ponos svakome od nas?

Stavi sam sebi, Srbine, gornja pitanja i odgovor na njih. Mi dolepotpisati stavili smo sebi ta ista pitanja i odgovorismo jednodušno: ne treba.

A šta treba?

Treba ovo:

1. Da sve lične sporove i partijske raspre predamo onom vremenu kome one i pripadaju - prošlosti - a da sadašnjem vremenu ponudimo ono što ovo vreme od nas traži, tj. bratsku jednodušnost i žarko rodoljublje;

2. Da sva udruženja, svi savezi, sva bratstva i sestrinstva, svi srpski klubovi, prestanu takmičiti se danas u svemu sem u patriotskom radu;

3. Da svaki pojedinac požuri i odgovori svojoj svetoj srpskoj dužnosti na najbolji način, na koji on to može učiniti.

Treba znati da dati novac, oprostiti uvredu protivniku, izmiriti zavađenu braću, posavetovati i uputiti lude i neuke, treba znati da je sve to lakše nego dati život svoj na bojnom polju ili visiti o vešalima u nesrećnoj Herceg-Bosni, ili trunuti u memljivim tamnicama habzburškim u Banatu, Bačkoj, Sremu, Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji. Naša braća u zavičaju učinila su i čine sve što je teže. Zar mi da ne učinimo ono što je lakše?

Mi pozivamo svu našu braću u Americi da poslušaju ovu našu reč i prime je k srcu. Mi se odužujemo svojoj savesti patriotskoj i humanoj kad činimo ovaj apel. Mi se nadamo da će nas razumeti i pomoći svi inteligentni Srbi, sveštenici i učitelji, činovnici i radnici novinari, bogataši i siromasi, svi do jednoga!

U toj nadi, mi pozdravljamo na današnji dan jednodušno svu našu braću u celoj Americi.

ŽIVELA SRBIJA!

ŽIVELA CRNA GORA!

ŽIVELO SRPSTVO!

Dr Paja Radosavljević, profesor univerziteta Njujork, predsednik Srpskog pravoslavnog saveza „Srbobran“

Mihajlo I. Pupin, profesor univerziteta Kolumbija, predsednik Saveza sjedinjenih Srba „Sloga“

Kurir / Aleksandra Ninković Tašić

Foto: Arhiva, Ilustracija