MOJ SIN SAŠA (14) PRED MOJIM OČIMA JE SKOČIO SA TERASE: Nevena otkrila dramu koja je dovela do kobnog čina tinejdžera, DETALJI LEDE KRV U VENAMA

- Od tog kobnog dana, kada je moj četrnaestogodišnji sin, ne videći izlaz iz vrtloga nasilja u koji ja je uvukla grupa vršnjaka, odlučio da prekrati sebi muke, ne postojim ni ja. Ono što me je prvih meseci održavalo u životu bila je očajnička želja da otkrijem kako je došlo do toga, da rekonstruišem događaje koji su prethodili tom užasnom činu, o kojima je Aleksandar uporno odbijao da govori. Shvatila sam da su ovoj tragediji umnogome doprinele nadležne institucije koje su se oglušile o moje apele za pomoć, pre svih škola i policija, a na sve to nadovezao se sud, čiji su činovnici pokazali zapanjujuće nepoznavanje zakona - započinje svoju priču Nevena Vrtulek, novosadska novinarka, koja je pre tri i po godine izgubila jedino dete koje se bukvalno pred njenim očima bacilo u ambis.

Aleksandar je, kako ističe Nevena, bio vedro, radoznalo dete, uvek nasmejan, pozitivan, spreman da pomogne, omiljen u društvu, dobar đak. Sa svojom majkom, koja ga je odgajala sama, imao je odnos pun poverenja i ljubavi.

- Išao je na časove glume, svirao je violinu, bavio se sportom, imao je moju podršku u svemu što ga je okupiralo. Bio je dete kakvo se samo poželeti može, mnogo smo razgovarali, kao pravi prijatelji, zajedno smo rešavali sve probleme - kaže nesrećna majka.

A onda, u osmom razredu, na početku školske godine, desio se incident u školi.

- Dvojica učenika pretukla su dečaka iz Sašinog razreda, jedan ga je držao, drugi ga je udarao glavom u lice. Moj sin nije tome prisustvovao jer je u to vreme bio na razgovoru kod pedagoga i nije mi jasno zašto ga je otac tog deteta pozvao za svedoka u policiji, kada je tuči svedočilo nekoliko desetina drugih đaka. Možda zato što su ta deca imala očeve koji to ne bi dozvolili, ovako, mislio je da će se Sašom lakše manipulisati jer ima samo mamu. Otišli smo zajedno u policiju, gde je moj sin dao izjavu da nije ništa video jer je bio kod pedagoga (koji je to mogao potvrditi, ali nije) i mislila sam da je to završena stvar. Ali, grdno sam se prevarila...

Aleksandar je ostao svedok u postupku, policija je jednostavno ignorisala njegovu izjavu koja se lako mogla dokazati.

- Dvojica dečaka-nasilnika, koji su, kako sam kasnije saznala, bili deo veće kriminalne grupe u kvartu, zajedno sa svojim pajtašima, počeli su da maltretiraju mog sina. Zbog ranije počinjenih dela pretilo im je zatvaranje u popravni dom i odlučili su da na svoj način “srede” glavnog svedoka. Krenula je hajka kojoj su se, iz straha da i njih ne zadesi ista sudbina, pridružila i druga deca, među njima i mnogi koje je Saša smatrao drugarima. Pretili su preko Fejsbuka da će mu njih petnaestorica “doći na gajbu”, vređali ga i omalovažavali, udarali mu macole od kojh ga je danima bolela glava.

Bio je izolovan, više nije znao kome da veruje, ko mu je prijatelj.

- Uporno sam ga ispitivala šta se dešava, ali nije hteo da mi kaže, govorio je da je sve u redu, da može sam da se izbori s problemima i da se roditeljima i nastavnicima tužakaju samo jadnici. Instalirao je šifre na telefon, tablet i računar, nisam mogla da dođem ni do kakvih informacija. Na zid ćutanja naišla sam i kada sam se raspitivala kod njegovih drugova iz razreda, a na sve moje molbe da istraže šta se dešava, školski pedagog i razredni starešina ostali su nemi. To je pubertet, govorili su, i ništa nisu preduzeli iako je dete imalo veliki broj izostanaka, koje sam, doduše, pravdala strepeći da će mu zabraniti da polaže malu maturu. Otišla sam u policiju da prijavim nasilje, ali rekli su mi da ne mogu da pomognu jer ne znam pojedinačna imena već samo naziv huliganske grupe koja ga je malteretirala, čiji su im članovi, uzgred, bili dobro poznati.

U drugom polugodištu Saša je išao redovno u školu, ali njegovo ponašanje bivalo je sve čudnije, postao je agresivan i sasvim se povukao u sebe.

- Naša nekada sadržajna komunikacija svela se na moja zabrinuta pitanja i njegove šture, besne odgovore. Nekoliko puta bili smo na ivici fizičkog sukoba, molila sam ga da mi kaže šta mu smeta kod mene, da razgovaramo kao ranije, obećavala da ću se promeniti ako ga nešto povređuje. Rekao je: “Mama, ti si super, stvarno ne znam šta mi je”. Zakazala sam razgovor kod dečjeg psihologa, koji mi je posle nekoliko zajedničkih seansi i dva-tri razgovora nasamo, sa Sašom i sa mnom, saopštio da moj sin ne želi da priča s njim i da je sve što se dešava posledica pubertetskih “bubica”. Videla sam da od tog “stručnjaka” nema koristi, pogotovo kada je detetu otkrio (što pravi profesionalac nikada ne čini!) detalje razgovora koje smo vodili u četiri oka, što je moj sin okarakterisao kao veliku izdaju. Nazovi-psiholog zamolio me je da mu dam još malo vremena i popustila sam, dan-danas se kajem zbog toga.

Desetak dana pre 14. rođendana. Saša je dobio poziv iz suda da svedoči kao da je odrasla osoba, mada zakon propisuje da deca tog uzrasta izjave daju u takozvanoj screen sobi u Centru za socijalni rad, u prisustvu roditelja, psihologa, javnog tužioca i advokata, a sve se snima i prilaže sudu u dokaznom postupku.

- To tada nisam znala, pa nije na meni da poznajem zakone, sudija i tužilac morali bi da vode računa o tome da se poštuje procedura. A nisu... Bio je to dodatni stres za sve nas, a naročito za Sašu - kaže Nevena.

Dve nedelje pre nesreće, Aleksandar je majci poverio da je rešio sve nesuglasice sa “ekipom”, bio je miran i vedar, skoro kao ranije.

- Popodne uoči tragedije otišao je s društvom u kladionicu, odakle se vratio sav zadihan, kasnije sam od jednog njegovog druga saznala da se trkao s autobusom. Njegovo ponašanje te večeri bilo je, blago rečeno, čudno. Nikako nije mogao da se smiri, neprestano je šetao po stanu, na momente je izgledalo kao da uvežbava neku ulogu, odbijao je svaku vrstu komunikacije, bio je agresivan kao nikada do tada. Proveli smo besanu noć i pred jutro se malo smirio, ali odbio je da odemo kod novog psihologa kojeg sam pronašla u međuvremenu. Otišla sam sama i zakazala novu seansu, a kada sam se vratila, bio je u svojoj sobi. Mislila sam da spava i nisam htela da ga uznemiravam, počela sam da spremam ručak, a onda, iznenada, vrata njegove sobe naglo su se otvorila i Saša je istrčao na terasu. U sekundi je prekoračio ogradu i poleteo u bezdan, pojurila sam za njim, ali sve je bilo kasno. Tada se završio i moj život, ali odlučila sam da se borim, u njegovo ime, da se tako nešto više ne dešava.

Policija je posle svega proveravala da li u Sašinom slučaju ima elemenata krivičnog dela.

- Pokušavajući da dokučim šta se to događalo s mojim detetom, došla sam do informacije da su mu njegovi zlostavljači krišom sipali u koka-kolu mefedron, drogu poznatu kao “luda mačka” i “heroin za siromašne”, koja uzrokuje upravo takvo ponašanje, kakvo je Saša povremeno ispoljavao nekoliko meseci pre svog tragičnog kraja.

Saznala sam, nakon što je jedan tehničar provalio šifru njegovog kompjutera i tableta, da je moj sin sistematski zastrašivan preko društvenih mreža, ali to policiju nije zanimalo. Za istragu Sašine pogibije koja se vodila prilično traljavo i površno, bio je zadužen inspektor koji je nedavno uhapšen zbog dilovanja droge, pa kako se onda može smatrati validnom?! Njegov zaključak bio je da neme elemenata vršnjačkog nasilja. Uspela sam da dođem do ministra policije Nebojše Stefanovića, koji me je vrlo ljubazno primio i naložio MUP-u Novi Sad da obnovi postupak povodom smrti mog Aleksandra. Ali, znate kako, neće ovi dole priznati ministru da su loše obavili posao, čak i kada im uhapse nadležnog inspektora. Poslali su mu isti izveštaj, a meni nisu odobrili uvid u listing s pozivima upućenim Aleksandru neposredno pre njegove smrti, iz kojeg bi se moglo saznati ko ga je i kada zvao, i možda doći do imena odgovornih za njegovo zlostavljanje - kaže ona.

Kurir.rs/Žena