BAKA JELKA JE ŽIVOT PROVELA MEĐU VUKOVIMA NA PLANINI IZNAD VLADIČINOG HANA: Nikada nije išla u školu, ne zna šta je televizor, a sve zbog JEDNOG KREVETA! Pred ovom pričom zanemela je Srbija...

Baka Jelka nije išla u školu, nikada nije gledala televizor, nije upoznala ni jedno od dostignuća savremene civilizacije.

Jelka je godinama živela sama u planini iznad Bogoševa, bukvalno u jednoj rupi, sve dok je pre nekoliko godina Novica Jović, nije primio u roditeljsku kuću, koja se nalazi na kraju sela. Nepoverljiva prema strancima, ali istovremeno osećajući stid iz samo njoj znanih razloga, Jelka priča otome kako je u kući iz koje potiče bilo sedmoro braće i sestara i kako je na kraju samo ona ostala da čuva nepokretnog oca, te se nije ni udala i zasnovala svoju porodicu. To joj je najveća žal i teret na duši.

Baka Jelka nije išla u školu, nikada nije gledala televizor, nije upoznala ni jedno od dostignuća savremene civilizacije, ali uprkos tome, ona je veoma bistra, inteligentna, zdrave pameti, savršenog osećaja za prostor i orjentaciju, i nadasve puna ljubavi i saosećanja prema ljudima, iako većina njih nije baš bila takva prema njoj.

- Kad su mi roditelji umreli, nastala je muka za mene. Braća i sestre su gledali svoje kuće. Ja sam bila sama u planinu, čuvala sam ovce i od toga živela. Kd slegnešem u selo, uđem u zadrugu, savijem glavu i samo se stiskam, nemam pare. Onaj žena tuj što radeše, samo mi kaže, uzmi što ti treba, će platimo mi ili brat ti kad prođe. A mene me sramota, što ću, nemam pare. Kuća na kraj pade i tri godine sam živela u rupu, što je bila ostala od podrum kude je bila kuća. Nesam imala leb ni s leb, nego u nedelju, pa u nedelju, kud prođu lovci, donesu mi lebac. Sabirala sam divljačke jabuke i jela, takoj sam živela - seća se Jelka.

Slušajući je kako priča o svom životu i svojoj muci, suza kreće sama, ali i pitanje da li je moguće da je neko krajem 20. i 21. veku imao takvu sudbinu i život na svega desetak kilometara od autoputa Koridora 10?

Jelka kazuje dalje kako je provodila dane i noći, sama u planini.

- Zimi mi je bilo mlogo teško, nema zidovi, nema ništa. Novica mi je napravija neki zaklon od najloni, kao krov, ali i toj pade. Turešem granjke preko njega, nakladem oganj ispod, sneg se topi, a ja ispod sama. Čujm vuci, čujem zveri, nemam s koga da se slobodim. Imašem pet ovce, ali i one izlipcaše gladne. Nemašem s koje seno da nakosim. Čim zora zazori, ja pođem kude Slavku, Novičinu majku, pa kad vidim da još spije, ja ulegnem u štalu, kude krave. Stiskam se, stiskam, uz nji, guram rke pod njine pazuke, da se malko zgrejem. Što ću, moram da živim, a živela sam onakoj kako mi je život osudija. Sudbina li je, ne znam - pita se starica i sama tražeći odgovor zašto je život bio tako surov prema njoj.

Jelka je Božije stvorenje, koga je život mleo kao žrvanj žito, ali nije uspeo da u njoj pokvari anđeosku čistotu, koju imaju samo deca po rođenju. Uprkos surovom životu, baka Jelka je ostala dete, čiste duše, svetačkog lika i pogeda. Pomagala je ona starici Slavki, ali nije želela da pređe u njen dom da žive zajedno. Draža joj je bila rupa u planini, jer je bila njena, sve dok je snaga držala. Išla je bosa, bez gumenih opanaka, cipela i čarapa, čak i po snegu i zimi.

Ali samoća i nemaština su sve jače pritiskale Jelku, kojoj u takvim uslovima gotovo nije više bilo opstanka. Baš u to vreme, Novica Jović, izašao je u penziju. Život u gradu, bez obaveza nije ono što je on želeo za pod starost. Kako kaže, vuklo ga je nešto u rodno selo, te je odlučio da se iz Surdulice, vrati u Bogoševo, odakle je osamdesetih godina prošlog veka otišao kao i većina mladih tada.

- Bilo mi je dosadno u gradu, supruga je umrla, deca su imala svoje planove za život, a ja sam ostavio sve ono što nudi grad i vratio se u selo. Iako je od moje kuće Jelka živela na oko dva kilometra, sama u planini, viđao sam je i nisam mogao da gledam da se tako muči. Kuća je ionako bila prazna, pa sam joj ponudio da živi ovde. Sad živimo zajedno, svako ima svoju sobu, Jeka mesi hleb, a za sve ostalo sam ja zadužen. Ona je drugovala sa mojom majkom, tako da je doživljavam kao najrođenije. Kada se ovde uvodila struja, bandere su našu mahalu nekako zaobišle, pa ni struju nemamo, ali ni to nije neki problem. Ne kajem se što sam se vratio u selo - dodaje Novica.

On je baku Jelku bukvalno spasio gladi, hladnoće i bede. Dao joj dom i uslove za život dostojne čoveka. Iako u ovoj mahali ima još mnogo praznih i ostavljenih kuća, niko se nije setio da udomi Jelku. Kada je slomila nogu neki od njene rodbine su brinuli u bolnici o njoj i pomagali, a drugi su okretali glavu od nje.

Ona je jedva čekala da se vrati u svoje selo.

- Teško je bez majku kd ostaneš. Td su počele sve moje muke. Tatko je dogovaraja da se udadem u Ćukovac, kude Vranje. Ali svekrva je tražila da u miraz donesem krevet, a moji nesu imali da mi kupe, i takoj si ostado neudata. Posle sam čuvala tatka, bija je nepokretan. Teško je kd nemaš svoju porodicu, toj mi najžal. A sd za jedenje imam sve. Novica sve kupuje donosi, neje nešto pojeja, a da mi ne pruži. Samo duša sd neće da jede, a ima sve - dodaje baka Jelka.

Iz ove mahale u Bogoševu puca pogled na dolinu Južne Morave, Vranje, a vidi se i Šar planina u daljini, kako „štrči u nebo“. Priroda je bila darežljiva, pa je sve rodilo ove godine. Novica nabraja šta mu je sve ostalo pred zimu da uradi.

- Jesen je, treba spremiti drva za zimu, obezbedititi hranu za ovce, krave i svinje, pripremiti malinjak, voćnjake, ispeći rakiju, osušiti meso. Zimi je malo teže, mnogo bi nam značilo da imamo struju, da gledamo televiziju i prekratimo vreme, ali šta je tu je. Ja ću brinuti o baka Jeki, nije mi teško, preguraćemo i ovu zimu - kaže Novica.

Jelka Krstić nije ostvarila pravo na socijalnu pomoć ili bilo koji vid pomoći, jer je jedan od naslednika imanja u planini, koje joj je ostalo od roditelja, a koje sa svojih 80 godina nije u stanju da obrađuje. Iako nepismena, Jelka je sačuvala zdrav sistem vrednosti, nekada svojstven srpskom seljaku. Poželela je srećan put, iako joj nije bilo najjasnije šta to rade novinari i zašto se za nju neko interesuje. Pri susretu se uplašila da nisu socijalni radnici koji su došli da je vode u dom, a na kraju je imala majčinski pogled i stisak ruke za neznanca i pridošlicu.

U bajkovitoj jesnjoj prirodi Bogoševa ostala je baka Jelka, živi svetitelj, odabrana od Boga, da svedoči ljudima, da čovek može biti svako, uprkos nevoljama koje ga snađu.

(Kurir.rs/Telegraf/Foto: Profimedia)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: