TAMARA JE IZ SRBIJE OTIŠLA U NEMAČKU DA RADI KAO LEKAR, PA OTKRILA: Ovde mi nedostaju samo dva B! A evo i šta je NAJVEĆA prepreka

"Meni iz Srbije fale dva B: brat i burek", uz smeh počinje priču doktorka Tamara Vlajnić, zaposlena u jednoj nemačkoj bolnici, u kojoj ima čak 14 tehničara i dva lekara iz Srbije, a očekuje se dolazak još njih 15, dok im društvo pravi sedmoro medicinara iz Bosne i Hrvatske.

Kada je ona stigla u Bad Grizbah, u timu bio samo jedan "naš" tehničar, koji u tom gradu živi već desetak godina, i dvoje iz Bosne. Sada se očekuje dolazak jos 15 tehničara iz Srbije, s obzirom na to da bolnica otvara još jedno krilo.

- Mi se međusobno dosta dobro slažemo i tu smo jedni drugima da se nađemo. Čitava bivša Jugoslavija je tu, a apsolutno ni u jednom momentu nisam osetila bilo kakvu dozu nacionalizma i mržnje zbog svega što se dešavalo devedestih. Jednostavno smo svi tu i jedni drugima olakšavamo - priča Tamara.

Prvi put kad je videla grupu tehničara na večeri dobrodošlice, osećetila se kao da je na momenat došla kući, kaže.

- Organizujemo večere, izlete i druženja, pa tako nadomeštamo ono što nam fali - priča nam.

Prema njenim rečima, osim uprave bolnice i načelnika odeljenja, svi su uglavnom stranci. Ima dosta Rusa, Mađara, Bugara, ljudi sa svih strana, a trenutno - najviše "naših".

- Srpski pričamo međusobno na pauzama, ja se trudim da pred pacijentima i kolegama koji nisu naši pričam isključivo nemački, jer je prosto pristojno - kaže nam.

O tome kakav odnos naši ljudi imaju sa domaćinima, doktorka Vlajnić kaže da ih Nemci jesu prihvatili, ali i da su malo drugačiji od nas: potrebno im je više vremena da se otvore za prijateljstva, i za nijansu su hladniji.

- Predrasude postoje, ali svakako ne u onoj meri u kojoj sam očekivala. Ukoliko dobro radiš, nebitno je odakle si.

O tome koliko se naši ljudi u tuđini druže, Tamara priča da se tokom radne nedelje ponekad okupe, "kako ko i kada može".

- Ja sam uglavnom vikendima u Minhenu, jer su mi tamo svi prijatelji. Moje "naše" kolege iz bolnice se mnogo više druže međusobno, jer su i istom smeštaju, gde imaju i bazen na raspolaganju. Nedavno su dobili i veliku zajedničku kuhinju, pa često kuvaju zajedno, i naravno zovu da probamo domaću hranu. To im je bolnica obezbedila, i koliko čujem, zadovoljni su.

Motivi dolaska su, kaže, svakom različiti, ali suštinski uvek novac u pitanju.

- U mom slučaju je to bilo i usavršavanje i mogućnost specijalizacije do koje je ovde mnogo lakše i brže doći. Stvari su prilično jasne: ako radiš, trudiš se, dobar si u tome, pokazujes želju da učis, ne moraš da brineš o ostalim ometajućim faktorima, jer ih ovde nema - priča Tamara.

Ipak, dolazak u Nemačku je pravi birokratski pakao, kaže ona.

- Uopšte nije bilo onako kako smo svi mi uglavnom čuli: "samo našao posao i otišao". To je za ne EU zemlje potpuno nemoguće. Čitav proces dolaska ovde je dugotrajan, prolazak kroz birokratski pakao i princip "samo jos jedan formular", a razlikuje se za lekare i tehničare.

Tamarine kolege iz bolnice došle su preko jedne od agencija za posredovanje, a ona je pre traženja posla provela u Nemačkoj oko godinu dana, učeći jezik i na kraju je polagala ispit.

- Ipak, morala sam nekoliko meseci da čekam na razne termine i dozvole. Tako da, ko reši da dođe, svakako mora da ima i gomilu strpljenja.

S druge strane, bolnice su spremne da čekaju ljude sa naših prostora, jer važimo za izuzetno marljive i posvećene.

- Vlada generalno mišljenje da smo mi koji dolazimo sa Balkana prilično motivisani, vredni i sposobni, što oni cene, pa su spremni da čekaju na naše ljude i po par meseci do dobijanja radnih dozvola - kaže Tamara.

Nekada, pak, poteškoće sa jezikom mogu da otežaju rad, a njih uvek ima, kaže Tamara.

- Snalaženje s jezikom ume da bude teško, pogotovo u početku. Uz to, dijalekat u Bavarskoj je veoma različit u odnosu na zvanični jezik, pa nekad sestre pomognu u prevodu jer zaista zvuči kao nemušti jezik.

Tamara kaže da, i pored prepreke koju jezik može da predstavlja, na klinici je atmosfera takva da su domaćini navikli na strance i da imaju prilično razumevanja i strpljenja, dodajući da ne zna da li su ona i njene kolege jednostavno imali sreće, ili je tako u čitavoj Nemačkoj.

"Održava nas to što znamo da imamo kome da se vratimo"

Osim brata i bureka, kaže da joj, naravno, nedostaju porodica i prijatelji.

- Ostalo ne, jer sve se to može i ovde i naći i napraviti. Fale male stvari i veliki ljudi naših života. U mom slučaju je preseljenje u Nemačku trajna odluka, mada je uvek lepo znati da imaš gde i kome da se vratiš, i to na neki način i održava.

Odluka o emigraciji nije došla preko noći, kaže doktorka Vlajnić, i ona se nije pokajala zbog nje, mada priznaje da ume da je "uhvati" nostalgija, pogotovo ako dugo ne dođe kod svojih. Trudi se da najmanje na svakih četiri ili pet meseci dođe kući, barem na par dana.

- I dalje smatram da je ovo jedna od najboljih odluka koje sam donela u životu. Čovek izađe iz zone komfora i poraste - zaključuje doktorka Vlajnić.

Kurir.rs/Blic