Se­ćam se kao ju­če da je bi­lo... Ve­če 24. mar­ta 1999. go­di­ne, gle­da­mo CNN i di­re­k­t­no uklju­če­nje iz NA­TO ba­ze Avi­ja­no. Avio­ni s bo­m­ba­ma po­le­ću ka Ju­go­sla­vi­ji, na­re­đen je na­pad na na­šu ze­mlju. U dru­štvu nas je bi­lo de­se­tak. Svo­jim oči­ma gle­da­mo bo­m­ba­r­de­re ko­ji uzle­ću ka na­ma i za­jed­no na­glas ko­men­ta­ri­še­mo: „Ma ne­će...“, „To nas sa­mo pla­še...“, „No­vi­na­ri pra­ve dra­mu...“ . Svi­ma nam je za­jed­ni­č­ka mi­sao bi­la: „Ne­će to na­ma da se de­si.“ Osta­tak pri­če je po­znat.

Sko­ro sva­kog da­na sti­žu izve­šta­ji o sao­bra­ća­j­nim ne­zgo­da­ma s na­ših pu­te­va. Pi­ja­ni vo­zač po­ko­sio de­te na pe­ša­č­kom pre­la­zu, gla­si ve­st. Ali ne. I da­lje vo­za­či se­da­ju pi­ja­ni za vo­lan, jer im je u gla­vi mi­sao „ne­će to me­ni da se de­si“. Br­zi­na za­vi­la tri po­ro­di­ce u cr­no, na­slov u no­vi­na­ma. Ali ne. Taj na­slov ni­je uti­cao na usi­ja­ne gla­ve da ski­nu no­gu s ga­sa. Jer ne­će to nji­ma da se de­si. Pri­li­kom pre­vr­ta­nja ispao iz au­ta, vo­zi­lo ga pri­g­nje­či­lo i usmr­ti­lo, izve­štaj je no­vi­na­ra. Ali ne. To se de­ša­va ne­kom dru­gom ko ne ve­že po­jas, ne me­ni. Ne, ne... Mo­to­ci­kli­sta po­gi­nuo, ni­je no­sio ka­ci­gu. To je ne­ki dru­gi mo­to­ci­kli­sta. Ja znam ka­ko da se pri pa­du do­če­kam na ru­ke, ne­će to me­ni da se de­si. Ze­mljo­ra­d­nik za­pa­lio str­nji­ku, ve­tar pro­me­nio pra­vac, dim oti­šao na put i iza­zvao la­n­ča­ni su­dar. Ali ta­kav ve­tar ne du­va kod nas u kra­ju, ne­će to me­ni da se de­si. I ta­ko se iz da­na u dan de­ša­va dru­gi­ma. Sve do jed­nom.

Sao­bra­ća­j­na ne­zgo­da mo­že da se do­go­di sva­kom. Za­to ni­ka­da kre­ći­te u sao­bra­ćaj sa ide­jom „ne­će to me­ni da se de­si“. Ve­ži­te po­jas, za­ko­p­ča­j­te ka­ci­gu, ne vo­zi­te pi­ja­ni, gle­da­j­te u put ispred, a ne u mo­bi­l­ni te­le­fon, ne pa­li­te str­nji­ku. Jer mo­glo bi da se de­si.