PENZIONERKI IZ ČAČKA SE ODMOR PRETVORIO U HOROR! 11 dana nisam mogla da se okupam! A samo sam prijavila da mi je nestalo 2.000 dinara!

Neprijatnost! Medicinski radnici u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju gotovo nepokretnu Lenku Dobričić uzeli na zub kad je prijavila da joj je iz novčanika nestalo 2.000 dinara

Lenka kaže da su uslovi boravka u Specijalnoj bolnici nedostojni čoveka, da je spavala u sobi u kojoj se nalazi pokretni nužnik, da 11 dana nije mogla da se okupa, a vrhunac nezadovoljstva nastao je kada joj je nestao novac, otkad je, tvrdi, trpela i šikaniranje medicinskog osoblja.

Pokretni nužnik

- Higijena u bolnici je katastrofalna. Natkasnu pored kreveta čistila sam alkoholom. U sobi u kojoj sam ležala dovezli su pokretni nužnik, koji se sastoji od jedne stolice sa prorezanim sedištem i nekakvom posudom ispod za prihvatanje... Mi smo pored te sprave danima spavali udišući nesnosan smrad. Čitavih 11 dana se nisam okupala, svaki put kada sam pitala sestru kada mogu da se okupam, odgovarala mi je: „Sutra“ - priča ova starica.

Na nesreću, ovo nije bila njena najveća muka.

- Otišla sam u banju preko RFZO 27. septembra, sa uputom lekara, jer od 1997. imam ugrađen veštački kuk, koji je počeo da gubi svoju funkciju i veoma se teško krećem, polupokretna sam. U banji je trebalo da ostanem 45 dana, ali sam se kući vratila posle 11 dana u lošijem stanju nego što sam otišla, preseo mi je boravak - priča još uvek potresena starica.

Po prijemu, sve je bilo u redu, smestili su je u sobu na drugom spratu.

- Sin mi je tada kupio lekove i ostavio 5.000 dinara kako bih imala za slučaj da moram da dokupim neki lek. Međutim, kada sam prvi put otišla na fizikalnu terapiju i posle se vratila u sobu, videla sam da mi je presvučen krevet i da iz sobe izlazi sestra noseći prljavu posteljinu. Meni je novčanik sa novcem ostao pod jastukom, i čim sam legla, uverila sam se da je on na svom mestu. Sutradan, kada sam htela da platim kafu u bolničkom bifeu, videla sam da fali 2.000 dinara, a ostale novčanice su bile izgužvane. Obavestila sam dežurnu sestru. Međutim, odmah posle toga sestre su me uzele na zub i krenulo je šikaniranje - priča ogorčena Lenka.

Od tada su trajale njene muke.

- Svakodnevno su me šikanirali, počev od drskih komentara sestara, pa do presretanja jednog tehničara koji me je zastrašio rekavši da će dovesti pet sestara i da ja treba da prepoznam ko je meni uzeo novac. Aman, ljudi, ja nisam nikoga direktno optužila, samo sam tražila da se slučaj reši. Svakog narednog dana na viziti, umesto pitanja kako sam ili slično, mene su pitali da li sam zvala sina da idem kući. I tako svakog dana - kaže ova baka.

Stavili me u izolaciju

Kaje se što nije poslušala sina, koji je, čim ju je dovezao u bolnicu, rekao da tu nema uslova za polupokretnu ženu.

- Jedanaestog dana su me iz sobe u kojoj sam ležala prebacili u hotel, navodno su tamo bili bolji uslovi, a nisu. Tako su me stavili u izolaciju. Ujutru dok su me vozili, sestra je išutirala kutije sa krem-bananama i penkalima insulina koji su uvek pored mene, s obzirom na to da imam dijabetes. U banji, u bolnici, šećer mi nijednom nisu izmerili. Kada su me dovezli u nazovihotel, koji se nalazi u istoj zgradi, na moja brojna pitanja sestra je samo govorila: „Kada vam dolazi sin?“ i „Kada idete kući?“ Kada sam videla da mi pomoći nema, kroz suze sam rekla: „Idem kući, ništa mi drugo nije preostalo“ - priča kroz suze Lenka Dobričić, dodajući da joj tog dana od 10 sati, kada je prebačena na drugo odeljenje, do 16.30, kada joj je došao sin, niko nije ušao u sobu, čak ni da donese ručak.

Dragana Čeković

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: