OVO JE JUNAK KOJI JE OSVETIO KRAGUJEVAČKE ĐAKE! VITEZ PRAVOSLAVLJA VESELIN ŠIJAKOVIĆ! Levom rukom ščepao sam za kosu gestapovskog oficira, glavu mu pribio uz jastuk, a desnom rukom sam mu zario nož u srce! A sina mu sigurno znate

Navršila se još jedna tužna godišnjica od brutalnog „prozivanja V-3“ i streljanja đaka u Kragujevcu. Međutim Srbija je potpuno zaboravila svog heroja, koji je pale đake osvetio!

Uspeo sam nekako da se popnem u uđem neopaženo. Levom rukom sam ga ščepao za kosu i glavu mu pribio uz jastuk, a desnom rukom mu zario nož u srce. Riknuo je kao lav! Pošto glavu nije mogao da mrdne, noge su mu otišle u vis i neprestano koprcale! U istom trenutku, odjeknuo je vrisak žene koja je ležala u susednom krevetu, na moje zaprepašćenje. Zbunjen, izvadio sam pištolj i upucao je sa nekoliko metaka! Moji drugovi, koji su čekali u dvorištu, mislili su da je nemački oficir pucao na mene, jer je dogovor bio da ne upotrebljavamo vatreno oružje, pa je jedan od njih pohitao uz stube. Sudarili smo se na stubama, niz koje sam ja više padao, leđima, nego što sam koračao.

Zasvirale su sirene, poziv na uzbunu, a mi smo se dali u beg kroz susedna dvorišta. Tek tada sam shvatio da sam zaboravio da uzmem njegovu torbicu , što mi je bio jedan od zadataka. Mislio sam da ću zbog toga biti kažnjen, međutim, od Vrhovne komande sam odlikovan Obilića medaljom, koju mi je kasnije, pred 20.000 boraca, uručio veliki junak Jezdimir Dangić, komandant Drinskog korpusa.

Zarobili su me partizani na Đurđevdan 1946. godine na Ustikolini. Opkolili su kuću u kojoj smo se nalazili nas trojica, kao i ukućani. Gađali su kuću i bacačima, pa je ranjeno dete od jedne godine. Kada sam video da će pobiti i tu porodocu, odlučio sam da se predamo. Tri meseca je vođena istraga. Suđenje je bilo na Vojnom sudu u Nišu. Optužili su me da sam ratovao protiv partizana, što sam ja negirao, jer na njih, sem onog dana kada su me uhavtili, nikad a nisam metka ispalio. Ipak, osudili su me na smrtnu kaznu. Posle tri meseca, presudu su mi preinačili u doživotnu robiju, i 1948. su me prebacili u podgorički zatvor Jusovača. Tu su me držali u totalnoj izolaciji od drugih zatvorenika, u najgorim uslovima, iako sam bio teško bolestan. Kada sam bio na izdisaju snaga, 1952. godine, pustili su me da umrem kući. Saznali su za moj slučaj prijatelji iz Beograda, i prebacili me tamo, gde me spasao lekar Veselin Savić.

Iste te 1952 godine sam se oženio sa Darinkom Šaranović, koja je došla da me obiđe, pošto je znala da sam robijao sa njenim bratom.

Veselin Šijaković je od Srpske pravoslavne crkve, za doprinos pravoslavlju, dobio Orden Svetog Save prvog reda, a od patrijarha jerusalimskog Diodora – gramatu „Vitez pravoslavlja“, za podvig koji je učinio na Vaskrs 2000. godine. Naime, te 2000. godine uspio je da uđe, zajedno sa sveštenicima, u Hristovu ćeliju, što pre toga nije uspelo nijednom civilu.

Nakon molitve u Hristovoj ćeliji, dograbio je krst od 100 kilograma, visok tri metra, poneo ga 20 metara i predao sveštenicima koji su krenuli ka Hristovom grobu. Sveštenici nisu mogli da veruju svojim očima – da jedan starac nosi toliki krst, ispričali su to patrijarhu koji ga je pozvao u goste i uručio mu gramatu „Vitez pravoslavlja“.

Veselin Šijaković je umro 27. septembra 2009. Ostala su mu dva sina Dragoljub i Bogoljub (profesor Univerziteta, bio je ministar vera u Beogradu, u dva mandata), i četvoro unučadi.

(Kurir.rs/sedmica.me, Lj.Moračanin)