TADIJA (16) NE ZNA KO JE KIJA KOCKAR, ALI JE NAPISAO KNJIGU I REŽIRAO FILM: Upoznajte dečaka genija, ostaviće vas bez teksta!

Tadija Čaluković ima tek 16 godina, a već iza sebe jedan dokumentarni film koji govori o povezanosti književnosti i kinematografije na savremenoj kulturnoj sceni, ali i o odnosu ove dve umetnosti kroz istoriju.

Tadija je na ovogodišnjem Sajmu knjiga predstavio svoj debitantski roman "Mutant u vozu", o kome se na njegovim koricama pohvalno izrazio akademik i pesnik Matija Bećković i poželeo Čalukoviću dobrodošlicu u svet književnosti.

U decembru 2016. osnovao je internet časopis Salome, za koji je uradio intervjue sa najuglednijim domaćim i regionalnim protagonistima kulture i umetnosti. Učenik je drugog razreda srednje umetničke škole ,,Artimedija’’, završio je osnovnu muzičku školu ,,Kosta Manojlović’’ i u slobodno vreme svira klarinet.

"Kada je imao 18 godina, Bendžamin Frenklin je napisao listu svojih ciljeva i onda je vremenom samo precrtavao te ciljeve. Jedna Andrićeva misao je mnogo uticala na mene kada je reč upavo o ciljevima, a glasi: "Postavite uvek sebi ciljeve visoko". Možda će naš rad malo pasti u odnosu na naš cilj, ali bolje da ga postavimo visoko jer ako ga postavimo nisko i on još padne, to neće valjati", priča samouvereno i dodaje:

- Moj najveći cilj je da budem dobar čovek jer umetnost je biti dobar čovek, da živim u ljubavi, da budem srećan i zdrav.

Kako je došlo do toga da tako mladi, budete toliko zainteresovani književnošću i čitanjem – što nas je sve oborilo sa nogu?

To je pitanje za moje roditelje. Oni su najzaslužniji što sam toliko zaljubljen u književnost i kulturu uopšte, jer su me u najranijem detinjstvu, a naravno i danas, usmeravali ka pravim vrednostima, prikazujući mi pozorište, bioskop, muzej i biblioteku kao najlepše i najsjajnije hramove. Mada, imao sam jedan kratak period u četrvtom razredu kada nisam bio toliko zainteresovan za književnost i čitanje, a onda sam čuo misao Viktora Igoa: ,,Ko otvara vrata škola zavtara vrata zatvora’’ i opet ušao u taj divni čitalački klub.

Onda sam odlučio da pokrenem internet časopis Salome iz jednostavne želje da podelim sa drugim ljudima tu svoju radoznalost i analitičku zainteresovanost za književnost. Zahvaljujući radu na Salome-u, uspeo sam da sa nekim od svojih omiljenih pisaca postanem čak i prijatelj. Shvatio sam da je moja mama bila u pravu – ,,da je svaki čovek, u stvari, jedna knjiga.’’

Šta mislite na koji način možemo mlade ljudi vratiti knjizi, mislim na ozbiljnu knjigu – lektiru kao sinonim literarne vrednosti – a ne na popularnu, ,,jeftinu” literaturu?

Upravo sam se tim pitanjem i problemom bavio u svom filmu ,,Njihova veličanstva Film i Knjiga’’. To je jedan od razloga što sam ga možda ponajviše posvetio mladim ljudima. Misija filma je, uostalom, bila da mladi posle njegovog gledanja više zavole književnost i kinematografiju. Bio bih srećan ako sam bar kod nekoliko drugara probudio želju za čitanjem knjiga ili gledanjem filmova.

Mislim da je ključ i najveći zadatak da kao društvo motivišemo roditelje i sve ljude koji rade sa decom da ih od prvog dana kada nauče slova savetuju kako je čitanje neopisivo bitan, a ujedno i najlepši umetnički proces na svetu. I naravno da im – čitaju! Pouzdano znam da postoji mnogo ljudi koji se trude da približe deci i mladima knjigu kao vanvremensku figuru obrazovanja, prosvećenosti i kulture.

Da li smatrate da novi, digitalni mediji više promovišu čitanje ili su više štetni jer ljudi sve manje čitaju a više gledaju fotografije?

Uprkos činjenici da se više gledaju fotografije, zaista mislim da su društvene mreže doprinele čitanju i književnosti. Da nema interneta možda ne bih uspeo da se izrazim na ovaj način i ne verujem da bih uspeo da sa tako malo godina štampam časopis. Tako da, ako se koristi na pravilan način, internet može poslužiti kao sjajna platforma za promovisanje kulture. Pisci su pomoću socijalnih mreža dobili srodniju vezu sa čitaocima i komunikacija je na višem nivou, a kvalitetno i emotivno korespondiranje sa publikom je najprimarnija stvar kada je u pitanju umetnost. Čitao sam istraživanja koja govore da u ovoj internet eri prosečan čovek pročita mnogo više nego u neka ranija vremena. To što se čita sa ekrana, a ne sa papira, doista budi nostalgiju i neku vrstu besa kod okorelih ljubitelja pisane reči, kojima i sam pripadam, ali i pored toga, ako je za utehu, mislim da nema razloga za brigu da će papirna knjiga nestati bar u ovom veku.

(Kurir.rs/Lepota i zdravlje/Telegraf)