Prošlo je 100 godina otkako je legendarni vojvoda Živojin Mišić poveo srpsku vojsku u proboj Solunskog fronta uz reči: "Sa nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu!" Nijedna zemlja učesnica Velikog rata nije tako skupo platila svoju slobodu kao Srbija, koja je izgubila trećinu ukupne populacije i čak 62 odsto muškog stanovništva od 18-25 godina.

O neviđenom junaštvu vojske jedne male Srbije najbolje govore reči velikih vojskovođa, novinara, političara a naročito neprijatelja iz celog sveta, koje su objavljene u knjizi "Srpska vojska u Velikom ratu 1914-1918".

Francuski maršal Franše d'Epere pisao je jako pohvalno o srpskom proboju:

"Operacije se moraju usporavati jer nema komunikacije radi dobacivanja hrane francuskim trupama koje napadaju. Samo srpski trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu napred kao oluja".

I šef američke diplomatije Robert Lensing bio je fasciniran srpskom vojskom:

"Kada se bude pisala istorija ovog rata, njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija!"

Međutim, nestvarni podvig naše zemlje izazvao je čak i poštovanje neprijatelja.

Tako je nemački car Vilhelm rekao:
"Šteta što taj mali narod nije moj saveznik".

Čak je i propagandna mašinerija Austrougarske ostala "bez municije".

"Ostaće zagonetka kako su ostaci srpske vojske, koji su se spasli ispred Mekenzenove armije, mogli kasnije osposobiti za borbu. To je dokaz da srpski vojnik spada u najžilavije ratnike koje je video svetski požar", pisao je bečki "Greie prese".

"Kelnske novine" su se takođe divile našoj vojsci.

"Malo vojnika se tuklo onako kako se tukao srpski vojnik. On je umirao tamo gde mu je bilo naređeno da se drži.

Čak i feldmaršal Makenzen nije štedeo reči hvale za srpsku vojsku, proti koje se borio.

"Srbe upoznasmo kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni sa malo, dovitljivi, lukavi, veoma pokretljivi, dobro naoružani, bogato snabdeveni municijom, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni mržnjom i oduševljeno zagrejani za borbu, oni su nam zadali mnogo više teškoća nego Rusi, Rumuni i Italijani", rekao je on.

Češki književnik i kaplar austrougarske vojske Arvin Kiš u Kolubarskoj bitki nakon Veliko rata napisao je:

"Tek u Srbiji 1914. godine shvatio sam da je sloboda malih naroda jača sila od nasilja velikih i moćnih".

Šef misije japanskog Crvenog krsta u Prvom svetskom ratu i profesor Medicinskog fakulteta u Tokiju bio je ljubomoran na Srbe:

"Do ovog rata mi Japanci uživali smo glas vojnika sa najjačim ratničkim duhom. Ovog puta moram priznati da nam je srpski vojnik to prvenstvo oduzeo. Ne zamerite, gospodo Srbi, što smo na to malo ljubomorni", rekao je ovaj Japanac.

Norveški pukovnik Karsten Angel 1915. priznao je svoje predrasude:

"Došli smo sa malo poštovanja za srpske vojnike, a vraćamo se puni divljenja. Videli smo narod miran, samopouzdan, rodoljubiv. Našli smo najbolje vojnike na svetu, hrabre, poslušne, trezvene, izdržljive, voljne da žrtvuju život za zemlju i nacionalnu ideju".

Junake Velikog rata najbolje je opisao maršal D'Epere: "Ko su ti junaci koji mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih odlikovanja na svetu? To su seljaci, skoro svi, to su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi, to su ljudi slobodni, gordi, na svoju rasu i gospodari svojih njiva", napisao je čuveni francuski vojskovođa.

(Kurir.rs/Blic/V. Filipović)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: