U društvu treba da stvorimo takvu atmosferu, da strahuju oni koji krše zakone, a ne običan čovek kome je povređeno neko pravo, kaže Brankica Janković u intervjuu povodm Međunarodnog dana tolerancije, koji se obeležava danas

Srbija i dalje, u nekim stvarima, robuje predrasudama i zbog toga se u određenoj meri otežavaju razvoj i bolje razumevanje društvenih tokova. Generalizovanje samo po sebi uvek nekog vređa. Ne diskriminiše ni Srbin, ni Albanac, ni Hrvat, ni Mađar - već čovek koji greši. Predrasude se otklanjaju dugoročnim procesima u kojima moraju učestvovati obrazovanje, kultura, mediji... Sve to treba da bude dobro i dugoročno isplanirano.
Ovim rečima poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković u intervjuu za Kurir povodom Međunarodnog dana tolerancije, koji se obeležava danas, opisuje društvene pojave sa kojima se svakodnevno susrećemo.


Da li se broj pritužbi koje vam stižu povećava?
- To nije veliko povećanje i ne treba da nas zabrinjava jer građani treba da prijavljuju diskriminaciju, čak i kada nisu sigurni da li se radi o nejednakom tretmanu ili nekoj drugoj povredi prava. Što više slučajeva rešimo, dobro je za naše društvo. Tako se ljudi i oslobađaju straha, a mi treba da stvorimo takvu atmosferu da strahuju oni koji krše zakone, a ne običan čovek kome je povređeno neko pravo.


Kome je u Srbiji najteže, ko je najugroženiji i na šta se odnosi najveći broj žalbi?
- Najteže je roditeljima dece koja boluju od neizlečivih bolesti i porodicama koje se suočavaju sa ovim problemom. Pored njih, i najsiromašnijima, koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Najčešće pritužbe koje nama stižu jesu slučajevi diskriminacije žena na tržištu rada, zatim građana sa invaliditetom, a u poslednje vreme sve su češći slučajevi diskriminacije na osnovu godina starosti i zdravstvenog stanja.


Da li je Srbija spremna za priznavanje istopolnih zajednica?
- Mislim da smo često spremni i na neočekivano. Istopolne zajednice već postoje u Srbiji, funkcionišu, ljudi žive zajedno, a na nama je da li ćemo da se pravimo da ih ne vidimo i da se pravimo da ne postoje, ili da, kao ozbiljna država i društvo, stvari uredimo.

brankica-19-1-copy.jpg
Privatna Arhiva 

Da li je značajan pomak za rodnu ravnopravnost to što više žena ulazi u politiku?
- Više žena u politici jedan je od dokaza njihovog ravnopravnijeg statusa, ali mislim da taj broj nije dovoljan. Više žena trebalo bi da bude na pozicijama odlučivanja.


Koliko je teško savremenoj ženi da uklopi privatne i poslovne obaveze?Majčinstvo i karijera su dve vrlo zahtevne uloge.
- Nije lako, ali mislim da se malo preteruje i sa žalbama i sa očekivanjima. Mogu se stvari u životu postaviti realnije i uskladiti želje i mogućnosti. Roditelji treba da budu vođeni dečjom srećom i da ih malo više slušaju, ali i čuju.
Kako vi uspevate da se nosite sa te dve uloge?
- Iskreno, nije tako strašno, a nije ni fer žaliti se što imaš decu, muža i posao koji voliš. Malo li je? Držim se starog pravila da su siti i zdravi, a u ostalim stvarima trudim se da ispratim njihove ideje i da učim od njih. Moj muž je u potpunosti podelio teret roditeljstva, a naša tri dečaka misle da je on najbolji tata na svetu.



Volim kad me u rodnom selu
otac s osmehom dočeka na kapiji
Posao koji radite nosi dosta stresa, šta je Vaša antistres terapija?
Volim posao koji radim, trudim se da precizno isplaniram obaveze i da predupredim stresne situacije. Ali, kad se nagomila nervoza onda "pobegnem" u rodnu Donju Gorevnicu kod Čačka. Tamo je moje dvorište, moja njiva, bašta i Morava. Kad me otac dočeka na kapiji, uvek sa osmehom i setom, kad zamiriše cveće iz mog detinjstva i kada vidim radost svoje dece dok se igraju na istom mestu gde smo sestre i ja nekada - stres nestaje.

brankica01.jpg
Beta 


Imamo ženu premijerku koja je javno govorila o svojoj seksualnoj orijentaciji, da li to doprinosi rušenju predrasuda i barijera kod pojedinih ljudi?

Javni govor premijerke o sopstvenoj seksualnoj orijentaciji je pokazao iskrenost. O tome kako radi premijerka, ali i ostali političari, sud daju građani na izborima.
Koliko je teško savremenoj ženi da uklopi privatne i poslovne obaveze? Majčinstvo i karijera su dve vrlo zahtevne uloge, koliko se žene troše i da li se susreću sa, ponekad nerealnim očekivanjima?
Nije lako, ali mislim da se malo preteruje i sa žalbama i sa očekivanjima. Mogu se stvari u životu postaviti realnije i uskladiti želje i mogućnosti. Nadležni naravno treba da rade na obezbeđivanju neophodnih servisa podrške. Roditelji treba da budu vođeni dečjom srećom i da ih malo više slušaju, ali i čuju. Sreća najčešće zavisi samo od nas.
Kako Vi uspevate da se nosite sa te dve uloge?
Iskreno, nije tako strašno, a nije ni fer žaliti se što imaš decu, muža i posao koji voliš. Malo li je? Držim se starog pravila da su siti i zdravi, a u ostalim stvarima trudim se da ispratim njihove ideje i da učim od njih. To mi je najefikasnije učenje u životu. Moj muž je u potpunosti podelio "teret" roditeljstva, a važno mi je što naša tri dečaka misle da je on najbolji tata na svetu.
Da li ste primetili da među ženama u Srbiji postoji ovaj izraz "On mi pomaže oko deteta, oko kućnih obaveza...". Taj kontekst je već ugrožavajući prema ženi. Kako to vidite?
Da. Uvek kažem da mi muž ne pomaže oko dece jer su to i njegova deca. Inače, vrlo sam optimistična po pitanju roditeljskih uloga muškaraca. Mnogo više očeva sretnem svakog jutra i u vrtiću i u školi.
Koja je uloga medija kada je reč o propagiranju ravnopravnosti? Da li mediji greše u izveštavanju, terminologiji?
Nažalost, često greše. U trci za profitom i tiražom nedovoljno se brine o čoveku i njegovim osećanjima. Ima mnogo crnih tema, izgubile su se dobre vesti. Ipak i po ovom pitanju sam optimista. Verujem da će uskoro doći do pozitivnih promena i da će građani tražiti tačnu, korisnu i verodostojnu informaciju. U ovom poslu mediji su ipak najznačajniji saveznici.

Šta mislite o rijaliti programima?
Rijaliti su izgleda veoma gledani, što teško mogu sebi da objasnim. Poštenje, moral, znanje, rad, humanost, odgovornost... to su stožeri izgradnje svakog društva. U rijalitijima imamo primitivizam, pornografsku banalnost, nasilje, egzibicionizam, moralnu degradaciju i posrnuće...Oni mame zaradom, nude izlazak iz anonimnosti, ali je cena visoka. Bojim se da je najveća opasnost u tome što u rijalitijima nema granica... A onda se granice pomeraju i u životu. Sociolozi kažu da je to industrija svesti. Smejali smo se "modi" koja je devedesetih promovisana na ekranima, ali smo posle nekoliko meseci počeli da je na ulicama masovno viđamo. Vrednost je samo ono što traje i u umetnosti i u životu. Društvo mora da reaguje kada se nameću pogrešne vrednosti.

Kurir.rs/Silvija Slamnig