INTERVJU ZORAN ĐORDEVIĆ: Za nasilnike namam empatije

Etiketiranje Ja sam vrlo oštar i neko će možda da me osudi kada ovo kažem, ali apsolutno sam za to da svi oni koj vrše nasilje, treba javno da prikažu, ko su i šta su, da se zna imenom i prezimenom, likom i delom

Čoveka koji tuče slabijeg od sebe i koji u nasilju vidi rešenje smatram nečovekom, ističe ministar za rad, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević u intervjuu za Kurir. Prema nasilnicima, kaže, ima nultu toleranciju, a ženama koje su žrtve, treba ponuditi konkretne mere pomoći.

Svedoci smo da porodičnog nasilja ima sve više. Kako to komentarišete?
- S jedne strane, to je zaostavština nekog teškog perioda koji je iza nas, a s druge strane, smatram i da je veća transparentnost doprinela da svaki čin nasilja postane viljdiv. Mislim da se time stiče utisak da nasilja ima više i da je ono teže nego što je ranije bilo. Bilo ga je i ranije, ali se o njemu nije toliko pričalo.

Kako da se izborimo sa nasiljem?
- Prvenstveno moramo da priznamo da ono postoji. Da pričamo o tome, da ohrabrimo sve osobe koje su žrtve, većina su to žene, u manjoj meri ima i muškaraca, ali treba sve da ohrabrinmo da javno istupaju i da nasilnike prijave. Ja sam vrlo oštar i neko će možda da me osudi kada ovo kažem, ali apsolutno sam za to da svi oni koj vrše nasilje, treba javno da se publikuju, da se potpuno prikažu, ko su i šta su. Da se zna imenom i prezimenom, likom i delom. Ne tražim da ih iko linčuje, postoji zakon i sudovi koji će da im sude, ali društvo u kome se kreću mora da zna ko su oni. Međutim, praksa je kod nas da imenujemo žrtvu, čak se i slike objavljuju, a nasilnike oslovljavamo inicijalima i bez slike. To nije u redu. Nemam nimalo empatije, ni griže savesti kada ovo izgovaram jer stvarno mislim da zaslužuju najgoru osudu i najstrožu kaznu.

Šta Ministarstvo za rad i socijalna pitanja može da uradi?
- U situaciji smo kada se ministarstvo bavi posledicama, i naravno da pokušavamo da pomognemo žrtvama stručnom podrškom, ali ideja je da se bavi uzrocima i da se radi preventivno, kako ne bismo imali ovakvu situaciju. A kada do nasilja dođe, mi smo tu da ohrabrimo žrtve da se odvoje od nasilnika i da žive svoj život, da ih zaštitimo i pružimo im podršku i pomoć. Nama je cilj da im pomognemo tako što ćemo da poboljšamo njihov materijalni položaj, pošto je to vrlo često razlog zbog kog ostaju sa nasilnikom. Želimo da im pomognemo da se osamostale i da znaju da država brine o njima i da nisu same. Takođe, želimo sa zajedno sa Ministarstvom obrazovanja i kulture nekim novim generacijama vratimo prave vrednosti, da vaspitavamo decu da se stvari ne rešavaju nasiljem i da gradimo društvo bez nasilja.

Kakva je sudbina SOS telefona?
- U Srbiji postoji pet nacionalnih SOS telefona koji funkcionišu i imaju licencu. Kada je u pitanju SOS telefon za žrtve nasilja, smatram da ne treba ga na brzinu uspostaviti i otaljati posao, već hoću da ga naparavimo da bude maksimalno efikasan. Nije poenta samo da postoji, nego da besprekorno funkcioniše. Linija će biti moderna, efikasna, pokrivaće sve segmente, a osobe koje budu pružale podršku reagovaće brzo i biće potpuno obučene.

Kritikovano je to što će se razgovori na SOS telefonu snimati.
- Bilo je dosta kritika na moj račun, ali ne odsutpam od toga da razgovori moraju da se snimaju. Vrlo je jasno na koji način to treba da bude izvedeno, i apsolutno je sigurno da se nijedan razgovor neće zloupotrebiti. Snimak će moci da se koristi samo uz sudski nalog. Osoba koja poziva biće obaveštena da se razgovor snima. On može da posluži i kao dokaz, ukoliko dođe do bilo kakvog propusta sa naše strane.

Kurir.rs/ Silvija Slamnig/ Foto: Marina Lopičić, Shutterstock