Sobu u kojoj žive Tamara (4) i Vukašin (2,5) obasjava samo petrolejka, a u kuhinji, gde najčešće borave, gori sveća. Sijalicu su prvi put videli na sokaku u Varni, selu kod Šapca, gde žive.

Tamara i Vukašin su poslušna i mirna deca. A takvi su i njihova braća Aleksandar (17), Nikola (16) i Luka (12). Jedina briga im je nemaština. Sa njom se Kneževići bore poslednju deceniju. Osmočlana porodica Knežević, iz Varne kod Šapca, sa petoro dece živi od 20.000 dinara bakine penzije, u kući bez struje i vode. Zbog imovinsko-pravnih odnosa ne mogu da ostvare socijalnu pomoć i dečji dodatak. Ovu zimu dočekuju bez ogreva i osnovnih uslova dostojnih čoveka.

U devet kvadrata kuhinje - koja je dnevna, gostinska i spavaća soba, a za starije dečake i prostorija za učenje - stalo je sve: sto, stolice, krevet i šporet na kom spremaju hranu i greju se.

- Strašno je biti siromašan - počinje kroz suze priču baka Gordana. To je i ona osetila na svojoj koži pod stare dane.

- Mi smo živeli u centru Šapca, ali je suprug bio težak srčani bolesnik i odlučili smo da prodamo stan i kupimo kuću u selu, nedaleko od Šapca. Ovu kuću smo kupili 1999. Međutim, vlasnici nam nisu rekli da je kuća u sporu. Tačnije, vlasnici su bila dvojica braće i oni su se sudili oko imovine. Moj suprug je dao novac i kad je otišao da prevede na sebe, u agenciji su mu rekli da ne može. Tada mu nisu dali ni papire. Mi imamo priznanicu da smo kuću isplatili, ali ne možemo da je prevedemo na nas - priča Gordana.

Tada nisu ni slutili da će im to kasnije napraviti problem za ceo život. Kada je došlo vreme da menjaju lične karte, suočili su se sa prvom preprekom.

- Niko od nas nije mogao da dobije ličnu kartu jer nemamo mesto prebivališta. Kuća nije legalizovana i mi nemamo adresu. Mi praktično ne postojimo. Ali, najveći problem je što ne možemo da dobijemo socijalnu pomoć ni dečji dodatak, jer nemamo adresu stanovanja - žali se Gordana, koja je 2012. izgubila supruga.

Kada je sin Boško (43) stasao, odlučio je da se ženi. Ljubav ga je spojila sa Ljubinkom (38), koja je u susedno selo Bogosavac stigla iz Petrinje 1995. godine u “Oluji”, i to kombajnom. Jedva da ima pedeset kilograma, ali svaki dan radi za nadnicu.

- Kad me neko pozove, ja idem i radim. Sad sam radila na pakovanju pudinga, a preko leta radim u nadnici. Idem gde god me neko pozove - kaže ona i stojički podnosi najveći teret.

Svi su u kuhinji, svako zna svoje mesto, jer drugačije ne bi moglo. Najstariji Aleksandar otišao je kod druga. Lakše je kad je van doma. Njemu drugovi ne dolaze ni za rođendan i na to se navikao.

- Mi tri godine živimo bez struje. Prvo smo imali dug, onda su se na to nagomilavale kamate, a sada je to premašilo 100.000 dinara. Nismo imali od čega da platimo i došli su i isekli struju. Pošto je voda vezana za struju, sad nemamo ni vode, pa u balonima donosimo od komšije - priča Bogdan, koji je zbog porodičnih problema u lošem psihičkom stanju.

Prošle godine kupili su peć, pa u jednoj sobi spavaju majka i otac sa starijom decom, a baka ostane u kuhinji sa najmlađima. Kada se pre neki dan Pocerina zabelela, oni su cvokotali od hladnoće.

Da nemaju od čega da kupe ogrev svi su svesni. Ali ne prose i ne mole. Žive svoju nemaštinu kako znaju i umeju.

Nemaju ni za kartu do škole

Aleksandar (17) i Nikola(16) danas nisu išli u školu jer nisu imali novca za kartu. Išao je samo Luka, jer do škole stiže peške. Ali pitanje je šta će biti sutra. Po svemu sudeći, ovo će biti još jedna duga noć. Tako je svaki put kada ga izmuči astma. Baš ovih dana ne da mu mira, kad memla posle jesenjih kiša krene da se širi po zidovima.

Kako da pomognete

Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun “Blic fondacije”: 2750010221949709 90 ili na devizne račune 10221949724 45 - za uplate u evrima; 10221949711 84 - za uplate u švajcarskim francima i 10221949717 66 - za uplate u dolarima, Societe Generale Srbija, Beograd.

Kurir.rs/Blic/Mirjana Čvorić Gubelić/Foto: Shutterstock