ALEKSANDAR JE ĐAKON SPC, INŽENJER I OTAC 4 DECE A EVO ŠTA KAŽE O INTERNETU: Tamo ne možeš ni da se krstiš, ni da se ispovediš! Virtuelni identitet dovodi do šizofrenih stanja i kompleksa

Dar rasuđivanja i razlučivanja bitnog od nebitnog, korisnog od štetnog, lažnog od verodostojnog potrebniji je nego ikada

Ovako, za Novosti, priča Aleksandar Savić, đakon u Crkvi Sv. cara Konstantina i carice Jelene na Voždovcu, ujedno i elektroinženjer, vodeći stručni saradnik u EPS Distribuciji Beograd.

Posle završene Elektrotehničke škole "Nikola Tesla", obrazovanje je po inerciji nastavio na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Ipak, tokom treće godine studija, kod Aleksandra se pojavila snažna želja da produbi svoja saznanja o Bogu i Crkvi. Osećajući poziv i potrebu da aktivnije učestvuje u crkvenom životu, upisao se na Pravoslavni bogoslovski fakultet, a blagoslov od svog duhovnika dobio je uz uslov da zbog teologije ne odustane od svog prvog izbora. Oba fakulteta završio je u roku, da bi informatiku i hrišćanstvo spojio u Centru za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija Srpske pravoslavne crkve (CEPIS), čiji je upravnik poslednje tri godine.

- Najaktuelniji problemi kojima se bavimo uglavnom se tiču socijalnih mreža i upotreba i zloupotreba vezanih za internet - priča đakon Aleksandar. - U svemu je prisutan momenat zaštite ličnosti i zaštite podataka o ličnosti, budući da je u centru svakog zbivanja uvek čovek. Bilo da se radi o najtežim zloupotrebama, gde su na meti deca, o krađama platnih kartica ili o pokušajima da se kroz ciljanu propagandu promene naše mišljenje i stavovi. Treba imati u vidu da Crkva jeste savremena ali je i van vremena, pa nema potrebe da istrčava i da odmah daje odgovore na tek nastale izazove. Ipak, usled brzine tehnoloških inovacija, a naročito brzine reakcije mladih na njih, Centar je dužan da, na osnovu riznice predanja koje Crkva ima, pravovremeno ponudi kvalitetna rešenja.

- Neka od rešenja bili bi obazrivost i kritički stav, posebno dece i njihovih roditelja - podvlači đakon Aleksandar, i sam otac četvoro dece, dodajući da bi roditelji trebalo da imaju pristup nalozima najmlađih na socijalnim mrežama, bar dok dete ne pokaže odgovornost za svoj nastup i ponašanje u javnosti.

- Tužna je realnost da su vlasnicima društvenih mreža bitne samo brojke, a ne i pojedinci - smatra naš sagovornik. - Moramo sami da štitimo sebe i druge. Što se dece tiče, suština nije u tome da ih krišom posmatramo, već da ih sprečimo da se javno kompromituju, time što će znati da je to istovremeno kompromitovanje i pred roditeljima. Prosto da ih disciplinujemo da pred druge ne iznose ono što ne bi izneli pred svojim bližnjima. Tu je za njih, ali i za nas starije, granica koju ne treba preći.

Još jedan problem prisutan na društvenim mrežama jeste mogućnost da se stvori novi identitet, avatar, nova ličnost potpuno nesaglasna sa onom stvarnom. To, prema rečima đakona Savića, dovodi do šizofrenih stanja i pokušaja pojedinca da komplekse iz realnog sveta leči u onom virtuelnom.

- Posmatranjem komunikacije na mrežama može da se uoči isuviše neodmerenih izjava, uz olako etiketiranje drugih ljudi - ocenjuje otac Aleksandar. - Zaboravljamo da je i sa druge strane ličnost poput naše. Hrišćani smo 24 časa dnevno, i hrišćanski zahtev ljubi bližnjega svoga odnosi se na nas u svakom trenutku. Kako u crkvi, na radnom mestu ili u domu, tako i na internetu.

Digitalno nebo, uz sve svoje prednosti i nedostatke, pruža i mogućnost približavanja crkvenog života vernicima. Kroz crkvene veb-sajtove, televizijske i radijske emisije, pravoslavnu društvenu mrežu crkva.net, fejsbuk-naloge duhovnika i mnogobrojne druge kanale, hrišćanska reč dostupna je jednim klikom miša. Ipak, kako kaže naš sagovornik, moderni vidovi komunikacije, iako korisni, nedovoljni su. Pravu poruku možemo poslati i primiti samo zdravim svedočenjem i ličnim kontaktom.

- Pitanje je šta je naš cilj - da se reklamiramo, ili da svedočimo Hrista i njegovo učenje - naglašava đakon Aleksandar. - Da li je virtuelna crkva uopšte moguća? Rekao bih da nije - to nije Crkva. Na internetu ne možeš ni da se krstiš, ni da se venčaš, ni da se ispovediš, ni da se pričestiš. Dopisivanje, gledanje televizijskog prenosa liturgije, slušanje duhovne muzike i čitanje tekstova poželjno je, ali nije zamena za živu reč i aktivno učestvovanje u bogosluženju. Sve ostalo svodi se samo na filozofiju. Smisao svakog našeg misionarenja, pa i virtuelnim medijuma, jeste da čoveka privučemo aktivnom crkvenom životu, da ga inspirišemo da sam, slobodnom voljom, priđe i pronađe nešto dobro za sebe. Da dođe na liturgiju što je suština. Kao u pozivu apostola Filipa Natanailu u Svetom pismu: Dođi i vidi ima li šta dobro u Nazaretu.

(Kurir.rs/Večernje novosti/Danko Novović/Foto: RTS Printscreen)